Ručna zoologija

28 04 2010

Čitav ZOO vrt nalazi se u našim rukama – samo treba prepoznati pojedine „zverke“.

Evo kako od šaka, prstiju, boje i nekoliko pomoćnih sredstava genijalci prave likove ptica i životinja…





Bred Pit uzima hrvatsko državljanstvo

28 04 2010

Da sam stavio „italijansko državljanstvo“ bilo bi verovatno dva puta manje posetilaca koji bi se odlučili da dođu ovu stranicu. Tanzanija, država Vanuatu i Peru bi verovatno još gore prošli. Očigledno je da su Hrvati, bar trenutno, naše najkomercijalnije komšije. I ne samo komšije. Elem, ovaj naslov je samo delić neke buduće urbane legende i imao je za cilj da vas namami u svet priča za koje se ne zna da li su se zaista dogodile.

LEKARI – ČUVAJTE SVOJE ZDRAVLJE!

Bio jednom jedan Englez. Sredovečan čovek. Delimično uštogljena, porodična osoba. Malo istrošenog zdravlja, ali ne usled starosti već zbog kilometraže (da citiramo Indijanu Džonsa). Toliko je bio pravi Englez da je obožavao da se kladi. Upravo stoga je decenijama igrao sportsku prognozu nadajući se, svake nedelje iznova, ogromnom dobitku.

Jednoga dana, kao što je činio već godinama, popuni on tiket, uplati ga i krene kući. Međutim, na ulici ga zadesi težak srčani udar. Gužva na ulici oko njega, hitna pomoć, brza operacija, puls čas staje – čas opet proradi, baj pas, jedan, drugi… stanje se stabilizuje… naš junak se nalazi van životne opasnosti… smešten je u šok-sobu.

Prolazi nekoliko dana. Neko od članova njegove porodice u džepu njegovog sakoa pronalazi tiket. Ispostavlja se da je to jedini dobitni tiket u tom kolu sportske prognoze. Premija je pola miliona funti. Kako mu saopštiti ovu vest? Srce mu je još slabo – postoji realna opasnost da ga šok posle lepe vesti ubije. Niko se ne usuđuje da našem junaku kaže kako su mu se snovi ostvarili – ni članovi familije, ni prijatelji, ni lekari. Niko ne želi da preuzme odgovornost. A onda – jedan mlađi lekar kaže: Ja ću mu to saopštiti! Mislim da znam kako ću to da uradim.

Nekoliko minuta kasnije mladi lekar ulazi u bolesnikovu sobu. On je budan, gleda ga i nespretno trepće. Lekar mu se nasmeši: Dobar dan! Vi ste jedan veoma srećan čovek! Preživeli ste tri teške operacije i eto vas – za koji dan ćete biti potpuno oporavljeni!

Na ove reči naš čovek samo uspe da promuca: Eto! Bogu hvala da me je pratila sreća!

Lekar nastavlja: S obzirom na ovu količinu vaše sreće bilo bi dobro da je iskušate i na drugi način. Igrate li možda lutriju, loto ili tako nešto?

Igram redovno sportsku prognozu, odgovori bolesnik.

Pa, to je sjajno, gromko nastavlja mladi lekar, sigurno ćete jednom osvojiti neku veliku premiju! Osobi sa vašom količinom sreće to će sigurno poći za rukom veoma skoro! Šta biste uradili kada bi dobili neku ogromnu premiju, recimo pola miliona funti?

Pacijent namah odgovori: Pola bih dao VAMA!

Na ove reči, mladi lekar ga iznenađeno pogleda, ukoči se naglo, padne na pod i umre. Njegovo srce jednostavno nije izdržalo!

PRIČE KOJE SE VRTE U KRUG…

Ovo je priča koju je svojevremeno, pre više od 25 godina objavio zagrebački časopis IZBOR. Ispod priče je naveden izvor – jedan britanski list. Ali, kako to često biva u novinarstvu, ponekada se informacijom koja se odnosi na izvor vesti u stvari maskira izmišljotina! Svako će odmah po čitanju da rezonuje: U redu, očigledno je da priču nisu izmislili čim su naveli izvor. Zašto bih gubio vreme i sada proveravao njenu autentičnost. Verujem im! I tako se na klasičnu »novinarsku patku« upeca veliki broj ljudi, čak i oni najsumnjičaviji. A kada takvi poveruju u nešto – u to onda veruje celi svet. Nemam dotični broj IZBOR-a i ne mogu da dokažem da su oni objavili ovu priču. Ne znam ni o kom je britanskom časopisu reč! Nemam ni lične podatke dobitnika na lutriji. Imam samo priču koju sam čitao kao klinac i zapamtio je. Da li je to bio IZBOR ili neki drugi časopis? Ne mogu tačno da se setim ni da li sam priču zaista pročitao ili sam je od nekoga čuo… Ali, zašto sam onda pomenuo naziv lista? Možda mi je to sugerisala osoba koja mi je navela priču? Ili sam beše pročitao da je neko čuo takvu priču, ali ni on ili ona nije siguran/na da li je priča istinita? Eto kako nastaju urbane legende – to je samo jedan od načina. Ako Ti se priča svidela onda ti predlažem da njome razvedriš svoje društvo na nekoj sedeljci i da onda strpljivo čekaš. Možda već za nedelju ili dve, a možda za 20 godina, neko će da ti ispriča baš ovu priču. Pitanje je, da li će ti se tada učiniti poznata! 

(tekst je objavljen na portalu www.nadlanu.com, u rubrici “lifestyle”, podrubrika “Dačine urbane legende”)





„Srbi“, narod najstariji…

28 04 2010

Sigurno znate da postoje pseće godine. Kada pas napuni 1 godinu života, to je kao sedam ljudskih. Odnedavno postoje i srpske godine i ovako se izračunavaju: ko u Srbiji proslavi godinu života, toliko je izdržljiv da je to kao da je živeo 3 godine na nekom drugom mestu.

Sve smo stariji, ali ne zbog bele kuge. Stanovnici Srbije su prisiljeni da dugo žive jer nemaju para za pogreb. Osim toga, zbog nepoverenja u zdravstvo, ne idu kod lekara pa smanjuju mogućnost većeg mortaliteta usled lekarskih greški.

jedan deda ljuba

Sve u svemu, svi su začinili svoj život C vitaminima (ne onim sa grba) tako da će uskoro u Srbiji da se dogodi i sledeća priča:

Došao starac kod doktora na pregled. Doktor, nakon obavljenog pregleda kaže:
„U odličnoj ste formi. Kako uspevate da imate odličan krvni pritisak i da ste u odličnoj formi, a imate 80 godina?“
Starac mu kaže: „Lako…Ustajem rano, pre zore…Lovim paunove po čitav dan pa me to drži u kondiciji.“
Doktor mu kaže: „Lovite paunove? Ne….To nije razlog vašeg odličnog zdravlja..Mora da je nasledno. Koliko godina je imao vaš otac kad je umro?“
Starac se na to začudi: „Ko kaže da mi je otac mrtav?“
Doktor: „Hoćete da kažete da vam je otac još živ? Pa koliko on ima godina?“
Starac: „Ima 99 godina. Baš je jutros bio sa mnom u lovu. To i njega drži u dobroj formi.“
Doktor: „Aha…Razumem… Ali to ipak nije glavni razlog. Koliko godina je imao vaš deda kad je umro?“
Starac odgovori ljutito: „Ko kaže da je mrtav??“
Doktor: „Hoćete da kažete da vam je deda još živ??? On mora da ima oko 120 godina“
Starac ponosno odvrati: „Deda ima 118 godina.“
Doktor, sav frustriran na to kaže: „I…pretpostavljam da je i on sa vama lovio paunove jutros?“
Starac: „Ne…Ne…on nije jutros mogao sa nama da ide u lov jer se priprema za svadbu.“
Doktor: „Zašto pobogu hoće da se oženi sa 118 godina?“
„Ma on baš i ne bi, odgovori starac, nego roditelji vrše pritisak na njega…“

Nadam se da vas i vaše unuke roditelji puštaju da na miru uživate u svojim penzijama.

(tekst je objavljen u aprilu na Radiju Tri iz Beograda, u rubrici „Beograd za poneti – rasprodaja grešnih misli“)





Foto inspiracija 1

27 04 2010





Leteći tanjir nad Beogradom

27 04 2010

Ovo je možda vest iz budućnosti ili neka buduća urbana legenda, a za sada je samo naslov koji bi trebalo da vas uputi na druženje sa pričama za koje niko ne zna da li su se stvarno dogodile – mada bismo želeli da je to tako…


O LIFTOVIMA I O KALEMEGDANU

Junak naše priče stanovao je s porodicom na devetom spratu jednog solitera u širem centru Beograda. Jednoga dana krenuo je na službeni put. Obukao je odelo, uzeo poslovnu tašnu, pozdravio se sa ženom, ćerkicama i ušao u lift. Spustio se do petog sprata i ušao u stan svoje ljubavnice! Neko vreme je već održavao „tesne“ veze s njom i zajedno su skovali plan da iznenada „ode na sedmodnevni službeni put“. Naravno, usledila je velika zabava na petom spratu, vođenje ljubavi do iznemoglosti, karte i televizor u kratkim pauzama… Prolaze dani. Četvrtog dana, neposredno iza ponoći, ljubavnica zamoli našeg junaka da odnese đubre u podrum. »Ne mogu sada da idem, šta ako neko naiđe; posle ću da ga odnesem« I zaista, oko tri sata ujutru čovek uze kantu, i, onako u pidžami, odnese đubre u podrum. S praznom posudom vrati se liftom na „sladostrasni sprat“ i zadesi se ispred vrata svoje ljubavnice. Posegnu za kvakom, kad ono – vrata zaključana. Očigledno, njegova draga je rešila da se malkice zafrkava s njim. Nasmeja se čovek i pozvoni nekoliko puta. Ništa. Pozvoni on još jednom, začuše se koraci i vrata mu otvori NJEGOVA ŽENA!

Da li treba da napominjemo da je stan njegove ljubavnice bio na istoj vertikali, na potpuno istoj poziciji kao i onaj u kojem je živeo s porodicom. Ušavši u lift on je mahinalno pritisnuo dugme za deveti umesto ono za peti sprat – omašku nije ni primetio! A možete li da zamislite izraz lica njegove žene? Ispratila je muža koji je nosio odelo i akten-tašnu, a on se vraća u sred noći u pidžami noseći u ruci kantu za đubre.

KAKO NASTAJU URBANI MITOVI… (deo 1.)

Ovo je bila jedna od priča koja se do iznemoglosti prepričavala po Beogradu pre nešto više od dve decenije. Oni koji su pričom „častili“ svoje društvo često su se kleli da da je junak poznanik njihovog dobrog prijatelja, komšija njihovog brata od strica i sl. Mnogi su priči dodavali razne detalje kao što je tačna adresa i lokacija solitera u kojem se sve to dešavalo, ime glavnog junaka, zanimanje njegove ljubavnice… Ova priča pripada kategoriji urbanih legendi. Niko ne zna ko ju je prvi ispričao, niko ne zna baš tačne činjenice jer se putem prepričavanja (i samim tim prisutnih čuvenih „pokvarenih telefona“) priča stalno menjala, i najvažnije, niko ne zna da li je priča u celini ili bar u delovima istinita. Ovakvih urbanih legendi ima bezbroj – nekada završe u literaturi (neke stare legende su bile omiljene kao umetak priče za južnoameričke pisce), neke kao anegdote, neke kao reklame – setite se priča iz reklama za „ono što se prodaje na trafici, a nisu novine“). Ako nisu dovoljno efektne, neke od urbanih legendi bivaju zaboravljene. Onda ih neko „iskopa“ iz sećanja, začini sa nekoliko svojih detalja (da li je tako postao pisac?) i ponovo baci u promet. U narednom periodu podeliću sa vama dosta (bar nekoliko stotina) ovakvih urbanih legendi, a nadam se da ćete i vi neke koje ste čuli dostaviti meni. Za danas evo još jedne od tih legendi – ovoga puta reč je o istinitoj priči koja se, zato što život piše najluđe priče, na kraju pretvorila u urbanu legendu. Jedan od glavnih junaka ove priče i danas živi u Beogradu i velika je verovatnoća da ste pročitali neku od knjiga na čijem je rađanju upravo on radio.

O UTICAJU TELEVIZIJE NA NAŠE ŽIVOTE
Bili jednom mladić i devojka. Već su nekoliko godina bili u vezi, sve je savršeno funkcionisalo i trebalo je da se konačno i venčaju – najverovatnije u maju, tako su planirali. Početkom godine u kojoj je trebalo da ozvaniče svoju vezu jedan njihov zajednički drug počeo je da ih posećuje nešto češće nego što je običavao do tada. Naime, u prethodnih godinu dana završavao je fakultet – tri teška ispita i diplomski ostavio je iza sebe posle dugog učenja i sada je ponovo „izašao u društvo“. Bio je „viđen“ kao kum svog drugara na predstojećem venčanju. Početkom marta te godine (kraj 80-ih) osvanuo je neočekivano topao dan, pravi nagoveštaj proleća. Bila je to prava prilika da se „otvori sezona šetnji po Kalemegdanu“. Stoga dotični momak pođe kod svojih prijatelja da ih pozove u šetnju. Kod kuće je bila samo devojka – njen „budući“ je otišao nekim poslom i bilo je malo verovatno da će se brzo vratiti. Devojka stoga predloži da ona pođe sama u šetnju sa prijateljem… Kalemegdan, mnogo šetača, među njima i njih dvoje. Pričaju nešto, zbijaju šale. U jednom trenutku ona „prospe neki fazon“, a on stade da se smeje i, kako to ponekad radimo sa prijateljima kada nas zasmeju, prigrli je u momentu jednom rukom i privi je za čas uz sebe. Ovaj „zagrljaj“ nije trajao više od dve sekunde.

Iste večeri sledi meteorološki izveštaj u Dnevniku Televizije Beograd. Uz kadrove sa Kalemegdana ide tekst: „Današnji sunčan dan izmamio je mnoge Beograđane na Kalemegdan, među njima i mlade, zaljubljene parove…“ U tom trenutku, u krupnom kadru je dvoje naših junaka, baš u onom momentu kada su „bili zagrljeni“. Emisiju su gledali roditelji zvaničnog dečka, odmah su mu telefonirali i ispričali šta su videli na tv programu. Sledi teška svađa, objašnjenja, suze, neverica, teške reči… Na kraju mladić raskine vezu sa devojkom. Posvađa se sa drugom. Tešeći svoju drugaricu, ovaj drugi je na kraju zaprosi i, godinu dana kasnije njih dvoje se venčaju!!!

Pitanje koje sledi je vrlo zanimljivo – šta mislite koji je od njih dvojice gađao jajima zgradu Televizije u protestima koji su se zbili nekoliko godina kasnije? Nije isključeno ni da su to radila obojica.

(tekst je objavljen na portalu www.nadlanu.com, u rubrici “lifestyle”, podrubrika “Dačine urbane legende”)





Priča o jednom psu…

27 04 2010

Imate li kučence? Ako imate, vi ste srećna osoba.

Osim u slučaju kada ste u nekoj dilemi – recimo…

Imate psa, ali je životinjici potrebna skupa operacija da bi ponovo mogla da bar malo uživa u životu. Nemate novca za operaciju. Želite kučetu sve najbolje i zato hoćete da ga udomite kod nekog i na taj način ga spasete. Kome ćete dati psa koga mnogo volite?

1 – dokazanom „šljokadžiji“ koji je čak bio i kažnjavan zbog konzumiranja alkohola na fudbalskim utakmicama…

2 – poslovnom čoveku koji po ceo dan nije kod kuće, stalno je na nekim važnim sastancima, veoma često putuje, gotovo svaki dan se pojavljuje na tv programu, stalno ga prate telohranitelji, jedva stigne da malo odspava kod kuće, ali koji ima biznis plan u vezi sa kučencetom do 2020. godine…

3 – psihologu koji bi možda sa psom držao seanse, raspitivao se o njegovom detinjstvu, slobodno tumačio pseće reakcije ušima i očima kao eventualna roditeljska zlostavljanja u ranoj mladosti, pridružio kučence grupnoj seansi bivših pasa lutalica…

4 – manekenskom tipu koji se odlično oblači, iznenada se pojavljuje na snimanjima tv serija i filmova, pozira za raznim govornicama, grli se i ljubi sa ljudima koje prvi put vidi samo ako su isto obučeni, životni moto mu je misao Eriha Frida „Bio sam uobražen, ali sam se toga oslobodio i sada sam savršen“…

5 – baki koja voli životnje i živi u kući sa dve unuke koje takođe vole životinje, posebno pse. Sve tri ponekad hrane pse lutalice, maze se sa njima, igraju… Baka je po celi dan u kući, kuva, sprema… Unuke studiraju i nakon fakulteta dolaze kući…

Dakle, kome biste vi, od navedenih kandidata, najradije dali psa koga mnogo volite?

Da vam pomognemo – najbolje rešenje je: psa dati baki i njenim unukama, od poslovnog čoveka tražiti da finansira operaciju i oporavak psa i na taj način bar malo opere svoju savest, šljokadžiju, psihologa i manekena eventualno pustiti da pomiluju psa, onda ih počastiti ajvarom sa mnogo belog luka tako da, ako se tim činom milovanja psa budu previše hvalili, svi beže od njih…

To bilo idealno rešenje.

Ali, svaka veća reklamna agencija bi vam rekla da je to velika greška. Uostalom, setite se filma „Wag the dog“…

(„Reklamne agencije koriste kučiće i mačiće za skretanje pažnje, Takođe, reklamne agencije koriste te životinjice da bi kod ljudi probudile emociju koja će da rodi nadu. A osobu koja samo od nadanja, lakše je izmanipulisati…“)

(tekst je objavljen u aprilu na Radiju Tri iz Beograda, u rubrici „Beograd za poneti – rasprodaja grešnih misli“)





Seks – ludilo na planeti

27 04 2010

U ovoj rubrici-kategoriji (Mini spajalica) spajam po dve vesti koje samo na prvi pogled nemaju veze jedna sa drugom. Ponekad novu sa starom, neki put dve nove sa raznih strana planete, ili dve stare koje je neki događaj „izronio“ na površinu… Ovoga puta spojiću više njih zato što ukazuju na duži trend pojava u vezi sa ljubavlju, seksom i usamljenošću.

Ljubav sa životinjama

Prva od njih stiže iz Holandije. Posle dužeg vremena Vrhovni sud ove zemlje je doneo zakon kojim se zabranjuje seks sa životinjama. Ovim zakonom zabranjuju se svi oblici spolnog odnosa između ljudi i životinja, bez obzira da li se odvijaju u privatnim seansama tokom kojih dobrobit životinja nije ugrožena. Zabranjena je i produkcija i distribucija pornografskih sadržaja u kojima je prikazan seks ljudi sa životinjama. Smatra se da više od 80 odsto ovakvih sadržaja dolazi upravo iz Holandije.

Do nedavno u Holandiji i Švedskoj ovaj tip seksa je bio legalan uz uslov da životinje tokom odnosa nisu povređene. U isto vreme u Minesoti je ilegelan odnos između muškarca i žive ribe (!), a u Libanu pripadnici muškog pola mogu da ulaze u spolni odnos isključivo sa ženkama životinja. Isti takav odnos sa mužjakom kažnjava se smrću!

Ni prema drvetu nije ravnodušan

Nekako u isto vreme stigla je vest iz Velike Britanije – 24-orogodišnja Hermion se verila za svoj laptop po imenu Aleks! Ona voli svoj laptop jer su zajedno proveli mnoge neprospavane noći, pravio joj je društvo kad je bila usamljena… Smatra da ima pravo da se uda za njega. Iako je reč o ljubavi bez požude što je sinonim za prijateljstvo, Hermion je rešila da svoju „vezu“ ovekoveči brakom. Njena majka se postepeno navikava na činjenicu da će joj zet biti laptop.

Pre nešto više od godinu dana jedan Indijac je oženio svoju kuju jer ne postoji zakon u Indiji koji to zabranjuje. Nedavno je Vilijamu Šou (Erdri, Škotska) zabranjen ulaz u lokalni park jer je pokušao da ostvari seksualni odnos sa drvetom. Ovo je treći bizarni slučaj u Škotskoj. Već su registrovani pokušaji seksa sa trotoarom i biciklom!
Roksi je uvek za seks

Pre nekoliko nedelja predstavljena je „savršena žena“ – njeno ime je Roxxxy, ona zna da sluša i u svako vreme je raspoložena za seks. Reč je o gumenoj lutki koju njen tvorac, Daglas Hejns, opisuje kao idealnu partnerku savremenog muškarca koja će moći da priča sa njim, udovoljavaće njegovim željama, a jedino što ne zna je da kuva i usisava. Svaka mušterija će moći da lutku prilagođava svojim preferencama, a to obećava „ženu po meri“ u svakom trenutku. Roxxxy će se prvo prodavati u SAD, pa zatim u Evropi.

Lutka Roxxxy

Onaj ko sumnja u poslovni potez pronalazača pomenute lutke verovatno ne zna da su mnogi neoženjeni Japanci već nekoliko godina potpuno ludi za lutkama na naduvavanje. Preduzeće koje ih proizvodi prvo ih je radilo za hendikepirane osobe, ali su onda počeli da ih naručuju i muški samci, većinom oni koji su stariji od 40 godina.

„Prave žene mogu da te prevare i izdaju, a lutke to neće učiniti… Pravi seks možda i jeste bolji, ali mi je ovako lakše jer mrzim da stalno izlazim“, govori Ta Bo (45), vlasnik više od deset ovakvih lutaka (mali lutka-harem).

Ovakva „plastična ljubav“ je posledica enormne usamljenosti u gradskim sredinama – pretpostavlja se da čak četvrtina Japanki i Japanaca između 30 i 35 godina nemaju nikakvo seksualno iskustvo. Do sada je prodato više desetina hiljada pomenutih lutaka, a zaraza se nastavlja. Video priču o japanskim lutkama na Jutjubu je do sada videlo više od 11 milona ljudi.

Sve draži usisivača

„Ženski odgovor“ na ovu vest demonstrira u video klipu američka domaćica Džoan Drajsdejl – ona na snimku predstavlja novi proizvod: specijalan nastavak za usisivač uz koji žene mogu da dožive „vrhunac“ za svega deset sekundi! Intimni delovi tela se ne dodiruju ovim nastavkom već se stimulišu vazduhom koji, uz specijalan nastavak na usisivaču, proizvodi vibracije…

Džoan Drajsdejl pokazuje legendarni dodatak usisivaču

Sve je to usamljenost

Čini se da najveća bolest XXI veka nije AIDS, nisu to ni kancer, grip, malarija ili neka slična medicinski utvrđena bolest.

Izvesno je već na početku veka da su to usamljenost i stres. Da bismo ih izlečili ostaje da odgovorimo na pitanje kako je ovoliko mnogo sredstava za komunikaciju među ljudima i toliko mnogo medija uspelo da proizvede enormno velik broj usamljenih ljudi na planeti.

Očigledno je da organizacija društva više ne ide u korak sa razvojem novih tehnologija tako da navedeni „čak ne ni ekstremni primeri“ jesu samo posledica svekolikog otuđenja na planeti.

(Dodatna veza:

Adresa na YouTube-u –

http://www.youtube.com/watch?v=zeu7JR3NEkw&feature=player_embedded)

(tekst je objavljen na portalu http://www.nadlanu.com, u rubrici „lifestyle“, podrubrika „spajalica“)





Haiti i Atlantida

27 04 2010

Početak ove godine doneo je svetu i jednu od najvećih ljudskih tragedija svih vremena – ogroman broj žrtava zemljotresa koji je pogodio ostrvsku državu Haiti. Drama stanovnika Haitija suočenih sa raznim pošastima koje prate ovakvu katastrofu bila je glavna tema svetskih medija. Usledila je i reakcija mnogih zemalja, organizacija i pojedinaca koji su odmah pritekli u pomoć ugroženima. Uz sve stručne analize onoga što se dogodilo, a koje bi tek trebalo da pokažu da li se ova tragedija mogla predvideti, usledila su i neka alternativna viđenja „uzroka zemljotresa“.

Uglavnom putem interneta javljali su se (dosta stidljivo) i neki poklonici teorije po kojoj se legendarno ostrvo Atlantida nalazilo upravo u ovom delu sveta. Podsećamo, po opisima iz Platonovih filozofskih dijaloga „Timaj“ i „Kritija“, Atlantida je bila država na ostrvu/kontinentu koje se nalazilo iza „Herkulovih stubova“ (pretpostavlja se da je Platon pod pojmom “Herkulovi stubovi” mislio na Gibraltar). Stanovnici Atlantide su ovladali neverovatno naprednim tehnologijama i imali odličnu organizaciju društva, ali je na vrhuncu razvoja ostrvo usled velike prirodne katastrofe nestalo u jednom danu (zemljotres? potop usled cunamija? vulkan? atomska eksplozija?). Kao najčešća mesta na kojima je mogla da se nalazi Atlantida poklonici ovog mita najčešće navode ostrvo Santorini u Egejskom moru, okolinu Azorskih ostrva u Atlantiku i potom Karibe. Tragedija na Haitiju očigledno ih je uverila da je katastrofa ogromnih razmera itekako moguća u ovom trustnom području pa pretpostavljaju da je nešto slično moglo da se dogodi i u dalekoj prošlosti.


Platon je o Atlantidi pisao u zenitu svog filozofskog dela, 360 godine pre nove ere. Državu/ostrvo koje pominje definiše kao podatke stare više od 500 godina koje je dobio većinom od egipatskih sveštenika, što znači da se mitsko stradanje Atlantide dogodilo pre otprilike 13.000 godina.

(tekst je objavljen u januaru na portalu www.nadlanu.com, u rubrici „lifestyle“, podrubrika „spajalica“)





Junaci XXI veka – pametnica broj 1

26 04 2010





Nesposobni prevaranti

26 04 2010

Da li imate poverenja u mene danas? Jer, ko mi veruje i ko makar malo poznaje geografiju, uživaće u ovoj priči.

Dakle, u Vijetnamu postoji odličan teniser koji se nalazi pri samom vrhu svetske ATP liste. Posle tog uspeha, on, njegovi prijatelji i bližnji odluče da organizuju jedan veliki teniski turnir i u rodnom Sajgonu, gradu koji ga do tada nije imao. Svetska teniska federacija im izađe u susret jer voli da popularizuje tenis u zemljama koje daju vrhunske tenisere. Sednu tako naš junak i njegovi bližnji i popričaju sa gradonačelnikom Sajgona, a on im kaže da je sve u redu ako izgradnju terena, podloge i tribina oni finansiraju, grad će dati prostor, ali odabir firme koja bi uradila građevinski posao za organizatora mora da ide preko tendera. Bude tender i nekoliko ponuda na njemu za firmu koja bi uradila posao. Najnižu ponudu da jedna firma iz obližnjeg Tajlanda – milion i 100 hiljada evra. Pobedi tajlandska firma na tenderu, ali dani prolaze, a niko iz pobedničke firme da se javi. Frka je, turnir je blizu, već se kasni – zato naš teniser pošalje poznanika iz Bankoka na adresu firme. Ovaj dođe na adresu, kad tamo. Firma je u stanu na 4. spratu neke zgrade. Pokuca on na vrata stana, otvori mu neki čovek i kaže da se firma više ne nalazi tu. Ode on do privrednog suda u Bankoku i ima šta da vidi: vlasnici firme su tri čoveka iz Sajgona. Niko ne može da ih nađe. Panika je – turnir je za dva meseca. Naš junak preko ličnih veza upita organizatore turnira u Pekingu i Šangaju da li mogu hitno da pomognu. Peking pristane uz izvinjenje da će biti 50 odsto viša cena jer sve mora da se radi hitno. A kolika je cena? 255 hiljada evra! Samo! I to 50 odsto viša zbog brzine posla!

Osećate kako su prevaranti iz Sajgona sve dobro izrežirali da namlate lovu, a čak ni u toj poziciji nisu bili sposobni da završe posao. Naravno da vam je jasno da se sve ovo ne dešava u Vijetnamu, ali u pravoj zemlji u kojoj se ovo dogodilo dogodile su se neke histerične reforme sa sudijama pa ne bih da rizikujem sudski poziv zbog teksta. Ali, hajde da vam ipak kažem – sve ovo se dogodilo, naravno, u Mongoliji…:))