Viđen dinosaurus kod Jagodine

9 05 2010

… i to ispred lokalne krčme – nakon fajronta, dvojica poslednjih posetilaca ovog ugostiteljskog objekta napustila ga teturajući se, a onda ugledali biće iz praistorije. Ovo je prvi put da su dotična dvojica ugledala „dindžu“ – do sada su u nekoliko navrata obavestili jagodinsku policiju o viđenju tri leteća tanjira, dva ogromna pauka, sedam hodajućih oktopoda, Betmena u društvu Gvinet Paltrou, psa sa 19 nogu i letećeg ćilima na tri sprata. Zanimljivo, sve ove stvari su ugledali na istom mestu, otprilike u isto vreme, ali različitih večeri…

Jagodina se definitivno nalazi na putu Novi Sad – Niš, a ova relacija je i tema sledeće urbane legende…

OD NIŠA DO NOVOG SADA BI SE NORMALNO PUTOVALO

DA NIJE BEOGRADA

Niš. Čovek i žena u savršenom braku. On je direktor važne firme i kreće na seminar u Novi Sad. Pretposlednjeg dana seminara planira izlet do Beograda, gde Radnički iz Niša gostuje Zvezdi na Marakani.

Službenim automobilom odlazi na seminar i šofer ga istim kolima, dotičnog dana, vozi na utakmicu. Naš junak kreće ka blagajni stadiona i na parkingu odjednom zastaje u šoku. Pred njim se nalazi, uredno parkiran, njegov lični automobil! U neverici obilazi oko kola. Jeste, njegova su. I registarski broj tablica je odgovarajući. Niški. Mora da su kola ukradena!! Naš junak ni ne sumnja u ovu činjenicu. Očigledno je i da je lopov došao na utakmicu! Šta sad da se radi?

Čovek pravi sledeći plan – izaći će sa utakmice desetak minuta ranije i sačekati lopova pored automobila! Biće to prvorazredno iznenađenje za lopinu! Što je naumio, to je naš junak i uradio. Pre nego što se utakmica završila, on reče šoferu firme da se vrati sam u Novi Sad i – eto njega u zasedi pored vlastitog automobila.

Čeka. Prolaze ljudi, neki odlaze do svojih vozila, neki se sa stadiona vraćaju peške ili autobusima, ali nema nikog da otvori vrata njegovog automobila. Čovek počinje da nervozno obilazi oko kola i u momentu primeti da ga posmatra neko nepoznato lice. Bilo je to lice čoveka koji se smeškao i koji ga odmah i oslovi: Brale, što se bre motaš oko mog auta, je l` bi da ga apiš možda?

Naš junak se netremice zagleda u čoveka i namah mu odgovori u naletu inspiracije: Ne, nego vidim da su niške tablice, a ja sam iz Niša i propustio sam autobus zbog utakmice pa sam mislio da zamolim za prevoz… Nema problema, sve za zemljake – odgovori nepoznati, otključa automobil i njih dvojica krenuše put Niša. Srdačni vozač zabavljao je našeg junaka pričom: Dobra kola, brale, je l` mi zavidiš, a? Moram da priznam da nisu moja… A ovaj naš Radnički dobro se držao poluvreme, ali je jaka Zvezda… Ja sam od skora u Nišu, bio sam u Nemačkoj dugo… ti si neki dobar čovek, brale, moramo da popijemo po jednu u Nišu… da ti priznam, ovo su kola muža moje ljubavnice. Otišao čovek na put, ja je malko zabavljao i bio sam dobar. Toliko dobar da mi je dala ključeve auta svog muža da dođem na utakmicu. Ali da se odmah vratim i da noćas opet budem samo njen…ima da te upoznam s njom, dobra je ona, u formi je, možda joj se svidiš pa ti dopusti da je zvekneš dva -tri puta, onako komšijski…a? Šta bi ti falilo…

Naš junak je samo sedeo stisnutih zubiju na mestu suvozača. I prihvatio je poziv za pićence. Čovek za volanom ga je odvezao do njegove kuće, pažljivo je parkirao kola, iz džepa je izvadio ključeve od njegovog stana, otvorio vrata, uveo ga u dnevnu sobu, smestio ga na njegovu omiljenu fotelju uz šeretski osmeh I reči „Tu sedi rogonja“, a onda glasno pozvao domaćicu: Dušo, ja dođo`! I prijatelja sam doveo, da ga upoznaš!

Začuo se glas njegove žene iz kupatila: Sad ću ja! Samo vi sedite! Perem kosu! Ljubavnik je bio toliko ljubazan da svoga gosta ponudi i pićem iz bifea, dok čekaju gazdaricu. Da li treba da napominjemo da je to bilo baš omiljeno piće našeg junaka. A onda, otvoriše se vrata kupatila, iz njega izađe žena našeg junaka, izgovori srdačno „Zdravo“, poljubi svog ljubavnika i okrenu se prema fotelji u kojoj je sedeo „njegov prijatelj“! Totalni šok!

Ovde ćemo da „spustimo zavesu“ na priču i da vas ostavimo da zamišljate nastavak…

Osamdesetih godina prošlog veka (kako to drevno zvuči) ova priča se prepričavala po beogradskim kafanama. Da li se prepričavala i u Nišu, to ne znamo. A ne bi bilo čudno ni da ste je čuli u Zagrebu, uz podatak da je junak priče iz Beograda, a da je seminar bio u Ljubljani, a da je Partizan gostovao Dinamu na Maksimiru. Geografske odrednice ovakvih priča (i sve ono što podseća na činjenice) dodaju se ovakvim storijama samo da bi ih „začinili uverljivošću“ i teško ih je precizno utvrditi. Tek poneku od ovih legendi novine zabeleže u njenom začetku, a ostalo se prepušta prenošenju „od usta do usta”.

(tekst je objavljen na portalu www.nadlanu.com, u rubrici “lifestyle”, podrubrika “Dačine urbane legende”)

Advertisements

Радње

Information

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s




%d bloggers like this: