Pre dvadesetak godina lansiran je jedan od najboljih i, u isto vreme najproblematičnijih slogana na tadašnjem „YU propagandnom nebu“. Možda se neko i seća reklame: Vaš tihi sused – Energodata! Upečatljiv i lakopamtljiv slogan imao je jednu očiglednu manu – definiciju komšije kao „tihe“ osobe, što on po svekolikoj beogradskoj emociji sigurno nije. A jeste to jedino kada ne postoji. Komšija je uvek larmadžija, neotesanko, davež, uznemiravač, pozajmljivač, špijun, hohštapler, spletkaroš, „onaj koji svoj nos tura u naša posla“… Kako on može da bude tih? Komšinica je već nešto drugo…
Nekada, jedna obična kućna poruka na vratima može da opiše jednog od naših komšija u Beogradu. Ili više njih. Ili sve…
onako, sasvim usput 
Srpski jezik = mnogo težak jezik! I meni. I kvit.
Nije, naročito ako imaš u vidu jedan oglas koji je svojevremno osvanuo na jednoj banderi (napisan na papiru, prikačen sleotejpom), a koji kaže: Dajem časove iz srpski!
http://negoslava.wordpress.com/2012/07/11/ja-sam-iz-nis-al-znam-svi-padezi-i-dijalekti/ – uh, nadam se da smem, jer mu ovo dodje ko kec na desetku
Cim kupite, slupajte svoj AUDI. Bolje i to nego da vam komsija nAUDI.
Vic od pre par dana – zamisli, komšija grmalj mi banuo na vrata u dva sata noću, umalo od straha nisam ispustio bušilicu iz ruku.