Skinite 50 kilograma za mesec dana

21 05 2010

… Šta treba da uradite – morate da pronađete osobu suprotnog pola tešku 50 kilograma. Besomučno joj se udvarajte mesec dana i ona će, najverovatnije, posle tog vremena pristati da je „skinete“. Javite nam da li ste uspeli, a u međuvremenu vas „častim“ sa još jednom urbanom legendom.

Dve priče koje slede prepričavale su se u Beogradu pre sedamnaest godina. Bilo je to doba hiperinflacije, vreme kada je vekna hleba koštala nekoliko milijardi dinara, doba koje je obeleženo grafitom koji je jedan dečkić napisao na kutiji za toalet papir u kupatilu stana u kojem je živeo: SAMO ZA GOSTE! Bilo je to vreme kada ste hleb plaćali na ulazu u samoposlugu da ne bi slučajno poskupeo u međuvremenu. Tada se svako snalazio kako je znao ne bi li došao do para i tako opstao.

Poligon za polaganje vozačkog ispita u Novom Beogradu. Kandidati dolaze, najčešće sa još nekim (roditeljima, prijateljima) i čekaju svoj red. Ponekom od njih s vremena na vreme prilazi jedan čovek i nešto im priča – diskretno, polušapatom, gotovo sramežljivo obarajući pogled dok govori.

„Poznajem jednog od članova komisije. Za 200 maraka mislim da bih mogao da ga ubedim da bude blag. Šta vi mislite o tome?“ Neko ga odmah otera, neko kaže da će da razmisli, ali bude i nemali broj onih koji se maše za džep. Uz novac ide i dodatna priča: „Malo smo zakasnili sa predajom para, ali sve ću da pokušam…“ Čovek se potom odgega do ljudi iz komisije, nešto sa njima kratko priča, a onda se povlači na kraj poligona. Sačeka da vidi da li je „njegov klijent“ položio pa onda prilazi onima koji su mu platili uz dve varijante priče:

Varijanta A (ako „klijent“ položi) – „Eto, sve je dobro prošlo. Nadam se da ste zadovoljni. Rekao sam vam, moj poznanik će sve da učini. Mnogo sreće!“
Varijanta B (ako „klijent“ ne položi) – „Stvarno sam sve pokušao, ali drugi policajac iz komisije je bio tvrd, posebno zato što je kandidat učinio veliku grešku na raskrsnici…sve sam pokušao, ali danas nije išlo. Evo, vraćam vam novac.“

Naravno da dotični nikada nije ni ponudio mito policajcima iz komisije nego je vraćao novac ako bi osoba pala na ispitu, a zadržavao bi ga ukoliko „klijent“ prođe. Po nekoliko stotina maraka dnevno, puta radni dani – eto ideje kako se možda neko od novokomponovanih tajkuna obogatio (i zašto se kaže „Ne pitaj me samo kako sam zaradio prvi milion…“). Zadovoljni klijenti ovoga prevaranta nikada nisu saznali da su položili vozački „bez veze“, zasluženo.

Vrlo slična legenda prepričavala se i o izvesnom portiru na nekom fakultetu koji je na isti način uzimao novac, a onda ga vraćao ako student ne položi ispit uz obrazloženje da se stvarno ništa nije moglo jer „mali (ili mala) pojma nije imao/la“. S druge strane, studenti koji su znali da je „ispit kupljen“ znatno hrabrije su stajali pred profesorom i mnogo odlučnije odgovarali na pitanja tako da je dosta njih položilo ispit upravo zato što su na ovaj način „zaustavili tremu“!

Advertisements

Радње

Information

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s




%d bloggers like this: