Po čemu ćemo pamtiti SP u fudbalu (II)

15 07 2010

Prvi put su u finalu igrale dve zemlje čija se imena završavaju istim slovima (pa još na „ija“), bar kada je reč o srpskom jeziku. Finale je bilo „kraljevsko“ u pravom smislu te reči – republike, demokratije, socijalističke republike, diktature, bivše imperije… sve je to ispalo do kraja partije poput pešaka, lovaca, skakača, topova…

(Posle burskih ratova) Holanđani su na „uslovno domaćem terenu“ u Južnoj Africi izgubili i svoje treće finale i tako ušli u istoriju kao „večiti gubitnici“ koje svaki sledeći finalista može samo da poželi za protivnika. Njihova nova ideja (filozofija?) da su do sada igrali lepo i gubili finala, a sada če da igraju ružno i agresivno da bi postali pobednici dokaz je da narod koji je živeo sa Spinozom ne treba mnogo da se bakće sa Ničeom (nisu ga dobro shvatili).

Našima je fudbal baš išao od ruke, Engleskoj se protiv Nemaca „vratio“ gol koji im je priznat u finalu 1966. godine, Maradona se naljubio svojih fudbalera (ali će poljubac Kasiljasa namenjen njegovoj devojci-reporteru španske TV ostati upamćen kao najstrastveniji), Rajevac je postao fizički dokaz da kod nastupa afričkih reprezentacija na domaćem tlu „nije sve tako crno“, da je u Japanu uz Hondu igrao i neki Tojota možda bi došli do finala… Brazil bez Ronaldinja je prošao na prvensvu kao Brazil s Ronaldinjom na prošlom SP, Nemačka bez Balaka je prošla kao Nemačka sa Balakom na prošlom SP – dakle, nova poslovica glasi: koga nema bez njega je isto.

Španija je dobila i Nemačku i Holandiju i time povećale svoj ukupni dug prema ovim zemljama. Kada španska ekonomska kriza dostigne vrhunac i kada španski dug uzdrma EU još više nego grčki, zemlje koje bi trebalo da Španiji najviše pomognu su upravo Nemačka i Holandija. Srećom pa fudbal „nema nikakve veze sa politikom“ (stara nigerijska poslovica koju je njihov predsednik za čas zaboravio i očas rasformirao reprezentaciju pa se posle predoFIFAmislio; takođe i stara francuska poslovica koju su načas zaboravili Sarkozi i parlament i posvađali se na temu „svađe u nacionalnom timu“).

Uglavnom, iz ugla jednog oktopoda svetsko prvenstvo je bilo krajnje dosadno i nadasve predvidljivo. Zato se, pošto je ponizio sve kladioničare sveta, vraća zabavljanju dece u svom akvarijumu u Oberhauzenu. Najmanje što bi Španci mogli da urade u slavu ove jestive životinjice je da konzumiranje hobotnica u svojoj zemlji zabrane ili proglase za kanibalizam.

Onoga ko je prognozirao da će Novi Zeland biti jedina neporažena reprezentacija na Svetskom prvenstvu mogli bismo sasvim ozbiljno da uposlimo kao svetskog vidovnjaka broj 1 (uz ozbiljnu pretpostavku da je u prethodnom životu bio hobotnica).

Advertisements




PR, PRESS, taksista i kaluđerica…

10 07 2010

Pošto danas svaki kafić ima osobu zaduženu za PR (primetili ste to, je l` da) da se malo pozabavimo tom pojavom na praktičan način.

Elem, kako se novinarstvo razvijalo, postajalo je sve provokativnije (ponekad i bez potrebe ali navika je navika, šta ćete). Zato su oni koji su bili pod stalnim udarom raznih provokativnih novinarskih pitanja morali da  odgovore na pravi način. I uradili su to – izmislili su posao PR menadžera (ili portparola ili glasnogovornika). Njegov (ili najčešće njen) zadatak je da, kao onaj vazdušni jastuk u kolima amortizuje udare novinara i usmeri ih na željenu stazu. Pri tom on (ili češće ona) moraju da budu ljubazni, kreativni i spremni na sve. Hajde da vidimo kakvo je sada stanje u medijskim komunikacijama pomoću priče u kojoj ćemo muškog junaka zamisliti kao novinara, a žensku učesnicu događaja kao PR menadžerku. Jeste li spremni da tako pratite priču? Idemo onda na nju.

U ovoj priči jedna kaluđerica ulazi u taksi, a tokom vožnje taksista sve vreme bulji u nju.

Ona ga upita zašto je tako gleda, a on joj odgovori:

-Hteo bih nešto da vas pitam, ali ne želim da vas uvredim!

-Sine moj, reče kaluđerica, ne možete da me uvredite. Kada je neko tako star kao ja i kada je toliko dugo kaluđerica, nema toga na svetu što već nije video i čuo. Sigurna sam, bilo šta da želite da me pitate, da to neću shvatiti kao uvredu.

-Onda da vam kažem: Znate, uvek sam sanjao o tome: ja, kaluđerica i znate ono, kako da kažem, oralno zadovoljstvo…

-Aha, na to će putnica, da vidimo šta tu može da se učini. Prvo: ne smete da budete u braku. Drugo: morate da budete katolik!

Taksista je bio oduševljen:

-Da, da, katolik sam i nisam oženjen!

-Dobro, onda skrenite u ovu malu ulicu…

U malenoj ulici kaluđerica je ispunila fantaziju dotičnog taksiste, i oni nastaviše vožnju.

U jednom momentu, taksista počne da plače.

-Dete moje, što plačete?

-Oprostite mi, sestro, zgrešio sam. Moram da priznam da sam vas lagao.

Ja sam Jevrejin i oženjen sam!

Na to je ”sestra” odgovorila:

-U redu je, nema veze, ja se zovem Kevin i krenuo sam na maskenbal!

Očigledno je da smo dobili efektnu priču. Možda ne baš onakvu kakvu smo očekivali na početku događaja, ali smo je dobili. A priča je ono što je najvažnije. Svi živimo za priče.

I očigledno je – priče ne bi bilo (takve kakva je) da se i novinari i PR menadžeri ne prave da jesu ono što u stvari nisu!

Sada, kada znamo zašto su takvi kakvi su, možda smo i malo spremniji da im oprostimo neke greške. A u biti, ako svaki razgovor između novinara i PR menadžera na medijima posmatramo kroz poređenje sa ovom pričom, sve će nam biti smešnije, malo više ćemo moći da uživamo u životu, a stepen manipulacije preko medija osetno će se smanjiti.

Jeste li spremni na to, da budemo malo koncentrisaniji dok pratimo medije, a ne samo da sve uzmemo zdravo za gotovo. Malo je teže, ali je uživancija neopisiva. Pitajte Kevina i taksistu, uostalom.





Teniski biseri (II deo)

6 07 2010





Fudbalski biseri (II deo)

5 07 2010