Izgubi onaj ko cilja suviše visoko…

25 08 2010

Šteta što Štef (Stjepan Bobek) nije poživeo još malo pa da ga opet vidimo na tribinama stadiona Partizana, bio je komentar jednog starijeg navijača crno-belih posle utakmice između Anderlehta i Partizana. U Briselu pre 44 godine tim koji je maltene stvorio Bobek igrao je finale Kupa šampiona, a protivnik su bili Španci. Ovoga puta u Briselu igralo se protiv Belgijanaca i bilo je više sreće i pameti.

Uopšte, ovaj duel u dve utakmice bio je pun lapsusa (autogolovi, velike greške golmana, kiksevi…), a najbolje ga je najavio lapsus mr. Jakobsa, trenera Anderlehta koji se uoči prve utakmice pojavio na konferenciji za novinare i na srpskom rekao: Dobar dan, možete početi sa batinama (mislio je „pitanjima“, ali ga je srpski jezik prevario).

A zašto je Partizan na kraju pobedio? Zato što je belgijski tim imao više lapsusa i penale je odradio preko one stvari, ako razumete šta hoću da kažem. A čim se nešto radi preko one stvari onda je osuđeno na propast. Naročito kada pod pojmom „ona stvar“ ne podrazumevate onu stvar već gol.

Šteta što se niko nije setio da sa stadiona Anderlehta ponese mali grumen zemlje na poziciji bele tačke. Zahvaljujući dekoncentraciji fudbalera belgijskog tima u odnosu na ovaj grumen zemlje prvi put smo mogli da vidimo kako u penal seriji čak trojica igrača pucaju visoko preko gola. Taj grumen je, eto ideje, mogao da postane neka vrsta srpske svete zemlje. Uz naravno tri prsta kao pozdrav za tri srpsko-brazilska gola sa bele tačke i za tri argentinsko-marokanska promašaja.

Šta treba upamtiti posle utakmice Partizana? Dve predivne izjave – Marko Jovanović: Ovo je pobeda Partizana, ali i Zvezde i celog srpskog fudbala. Radosav Petrović: trener Stanojević nas je prosto ubedio da verujemo u pobedu. A poskočicu koja je lansirana još pre pola godine najzad smo dočekali i u obliku naslova u Kuriru: Svaki se grobar u njega KLEO.

Šta sad? Stigla je kamara para kao nagrada iz UEFE, ali je stigao i Kamara Medo iz Sijera Leonea preko Helsinkija da igra za Partizan. Dve ozbiljne kamare kao dobar motiv za dalje.

Šta znači kada su ti ciljevi previsoki – to je pokazalo belgijsko nišanjenje gola i to možemo da pretočimo u poruku onima koji tvrde da se bave politikom u Srbiji… „ko visoko leti nisko pada“ ili „ko visoko gađa, na kraju mečku sebi rađa…“ A ovo otvara i pitanje: šta može da pokvari lepu sliku nastupa u Ligi šampiona? Odgovor: VIP loža na stadionu Partizana sa bezbroj lica iz sveta srpske politike koja će pokušati da se okite tuđim perjem. Predlažemo Partizanu da svakom poslaniku u skupštini i osobi koja radi za vladu ulaznice budu naplaćivane po sto hiljada evra, a onda taj novac šaljite u dobrotvorne svrhe. Tako će bar naša omiljena lica iz TV Dnevnika u VIP loži imati polukisele osmehe, mada lova za njih nije problem. Sa onim što su namlatili mogli bi da se pretplate na bar 20 godina Partizanovih utakmica u Ligi šampiona po specijalnoj ceni.

Šta može posebno da ulepša utakmice Partizana u Ligi šampiona? Naravno, navijačice crno-belih koje sa komšinicama sas Marakane spadaju u kategoriju najlepših u ovom delu svemira. A ne sumnjamo da će ih biti dosta na tribinama jer žene najviše vole igru na dva GOLA.

Naravno, da su počela i neizbežna peckanja Partizanovaca i Zvezdaša. Nakon one pitalice od pre 5 godina „Kada je Partizan poslednji put dao gol Zvezdi“ – odgovor: „U video igrici!“, juče je lansirano nekoliko duhovitih opaski na račun navijača crveno-belih.

Prva –

Plazma TV košta 400 evra, kauč 100 evra, pivo 1 evro. Na kauču sedi Zvezdaš i gleda Partizan u Ligi šampiona – neprocenjivo!

Druga –

Proziva učitelj u školi malog zvezdaša i pita ga: Šta je to Liga šampiona? Ne znam, odgovara mališan. Tačan odgovor, tačan i iskren, evo ti zato petica! – kaže profesor.

Advertisements




O brojevima i brojanju…

22 08 2010

Da li ste pročitali u novinama podatak o prosečnoj plati u Srbiji?

Kažu da je prosek 325 evra. Podatak koji bi nešto značio samo kada bi mu dodali još neke činjenice koje su na žalost izostale.

Da pokušamop da to tih činjenica dođemo malom igrom – predstaviću vam tri zemlje u kojima znamo prosečnu platu zaposlenog dela stanovništva.

U prvom slučaju, u zemlji A prosečna plata je 325 evra. Čevrtina stanovništva ima prosečnu platu 300 evra, polovina stanovništva ima platu 325 evra, a 25 odsto zaposlenih prima 350 evra – prosek 325 evra.

U zemlji B četvrtina zaposlenih prima platu od 200 evra, polovina ima primanja od 325 evra, a četvrtina zarađuje 450 evra – prosek je isti: 325 evra.

U zemlji C, 95 odsto zaposlenih prima platu od 200 evra, a 5 odsto njih mesečno uzima po 2700 evra. Prosek je, za divno čudo – 325 evra.

Prvo pitanje – šta mislite u kojoj su zemlji ljudi najzadovoljniji?

Tačan odgovor: u zemlji D gde svi primaju između 1200 i 1500 evra.

Drugo pitanje – šta mislite u kojoj su zemlji ljudi najsrećniji?

Tačan odgovor: u onoj u kojoj zdravstvo ne organizuje Tomica, a ekonomiju Mlađan, što definitivno ima veze i sa mesečnim primanjima.

Treće pitanje: Na koju vam od ponuđene tri zemlje Srbija najviše liči?

Pomoć prijatelja: Na svom grbu imamo četiri C vitamina što će reći da smo veoma zdrava nacija. I pomoć pride: Nedavno je lansiran podatak kako u Srbiji živi 700 hiljada gladnih ljudi.

A za kraj već dobro poznata stara kineska poslovica: Mi jedemo kupus, a oni meso – u proseku jedemo sarmu…





Ko pruža najžešći otpor režimu u Beogradu?

19 08 2010

Ovih meseci stotine miliona živih bića oštro su se suprostavile vlastima u Srbiji. Od kada je demokratska opcija „Za evropsku Srbiju“ na vlasti u Beogradu nikad joj nije pružen veći otpor nego ovoga leta, a to su učinili komarci!

Iako su ljudi komandanta Đilasa nekoliko puta bombardovali ove neutešne insekte hemikalijama koje bi trebalo da ih iskorene, masa Beograđana tvrdi da komaraca nikada nije bilo u ovolikom broju i da nikada organizovanije nisu nastupali u svom krvavom pohodu. Zato nam ostaje da samo pretpostavljamo o čemu je reč. Možda su vlasti, da bi uštedele ili marnule neke pare iz gradskog budžeta zaprašivale komarce nekim hemikalijama koje su 20 puta jevtinije računajući na neki, da se tako izrazim, „kontra-placebo efekat“ kod ovih insekata. U tom slučaju ovo je novi zadatak za Šapera – treba kampanjom ubediti komarce da pod hitno moraju da uginu čim vide avion koji nešto posipa po vazduhu. Ili – možda je ovo svesna marketinška akcija bg vlasti koja bi trebalo da pokaže ko Beograđanima i Srbima najviše pije krv. Ili je ovo jedinstvena prilika da Tomica Milosavljević naruči 2 miliona nekih najskupljih vakcina protiv malarije, a ne sumnjamo da neko u svetu diluje baš takve. Ili je ovo božja poruka da ako te u Srbiji neko nervira, napada, bode i sisa ti krv iz godine u godinu – taj vremenom postaje neuništiv. Ili je ovo sudbinska poruka da samo organizovanom borbom, kako to u rojevima čine insekti, možemo da se suprostavimo nepravdi. Ili su ovo tranzicioni komarci koji napadaju samo žrtve tranzicije. Ili je vlast potpuno nesposobna. Ili je od pljesaka dlanovima kojima Beograđani ubijaju komarce htela da za sebe izmami aplauz…

Kao i obično, kada je reč o Srbiji – pretpostavki je bezbroj. Baš kao i krvopija…





O čokoladi i praštanju…

19 08 2010

Čitam u novinama da jedući čokoladu više opraštamo. Slatkiši nam pružaju dodatnu snagu da uz njih lakše podnesemo loše vesti, zaboravimo na osećaj krivice i osvetu. Šećer smanjuje nivo stresa, a slatki napici čine osobu manje agresivnom. Novinama baš i ne verujem, ali čokoladi verujem. A znam i za sledeću priču.

Gradska uprava Bornmuta, letovališta u Engleskoj, pozvala je naučnike da ih konsultuje u vezi sa jednim velikim problemom koji ih je zabrinjavao. Petkom i subotom kasno uveče, po zatvaranju mnogobrojnih lokalnih diskoteka i klubova, stalno je dolazilo do masovnih tuča i nasilničkog ponašanja gostiju tih mesta koji su po izlasku iz njih, pod uticajem alkohola, lakih droga i klupske atmosfere, stalno započinjali kavge. Savet naučnika je bio jednostavan: na izlasku iz diskoteka posetiocima dajte besplatnu čokoladu. Vlasti Bornmuta su to i učinile. Svako od gostiju noćnih klubova, pabova i diskoteka dobijao je pri izlasku malu čokoladu. Već prve večeri broj ekscesa je smanjen za trećinu, a druge noći je prepolovljen. Eksperiment je uspeo – tajna: čokolada sadrži serotonin, tzv. hormon zadovoljstva koji čini da se osećamo dobro, odnosno – stimuliše dobro raspoloženje.

Ali, pretpostavimo i da je količina čokolade koju treba pojesti da bi se lakše prebrodile gluposti koje čine političari direktno srazmerna intenzitetu te gluposti. U tom slučaju, da biste svarili TV Dnevnik u Srbiji pre 25 godina bila vam je potrebna čokoladna bananica, eventualno dve. Pre 15 godina uz dnevnik na RTS-u je bilo potrebno pojesti 250 do 300 grama čokolade da biste sve oprostili. Danas nam uz TV Dnevnik treba oko 4 i po kilograma čokolade plus 47 bajadera. Očigledno, ako želimo danas da se suočimo sa lošim vestima i da potom oprostimo glupost – bitno će nam se povećati količina šećera u krvi što direktno vodi u dijabetes.

Zaključak: Opraštati danas političarima u Srbiji njihove sulude postupke je ravno samoubistvu. A ako ipak odlučimo da to radimo, činimo to na sopstvenu odgovornost.





Borba za „zasluženi imidž“

17 08 2010

Novo vreme donelo je i nove imidže većine ljudi i organizacija.

Govori mi svojevremeno jedna poznanica: Konkurisala sam za posao i navela u biografiji da sam završila dva fakulteta, da sam na jednom magistrirala, da tečno govorim četiri jezika i tako to. Na kraju su me primili i odali mi tajnu da su to uradili samo zato što sam nepušač!

Mnogi koji misle da im je osnovni imidž jedna stvar, ona najbitnija, kad tad se uvere da ih okolina doživljava na sasvim drugi način i da okolini najčešće neka nebitna stvar prvo upadne u oči. Takva su nova vremena.

Mnoge organizacije su danas prepoznate na nov način. Kaže se: tera ih nov imidž. Neke zasluženo, a neke ne. Danas ćemo se posvetiti dvema koje su velikim naporima zaslužile novu prepoznatljivost u javnosti.

U vicevima kao ovaj koji sledi, sveštenih, božji čovek, identifikovan je od nedavno obavezno i kao katolik. Evo priče:

Desetogodišnjeg dečaka udario automobil i on u krvi leži na putu. Pritrčava slučajni prolaznik i urliče: Ljudi, odmah iza ugla je katolička crkva, brzo pozovite nekog sveštenika! Na to će povređeni dečkić: Sveštenika? Kako u ovom trenutku možete da mislite na seks?!

Druga organizacija koja je stekla novi imidž je zdravstvo u Srbiji. Evo jedne ne tako nove priče u kojoj je, međutim, od nedavno sasvim jasno da se događa u Srbiji.

Čovek se veoma loše osećao i zato ode u Dom zdravlja. Posle pregleda kod doktora ispostavilo se da je reč o teškoj, nepoznatoj bolesti o kojoj niko u Srbiji ništa ne zna. Upita pacijent lekara: Pa šta ćemo sad?

–         Stavićemo vas u jednu lepu, izolovanu sobu i hranićemo vas picom, špagetama i pomfritom – odgovori doktor.

–         I to će mi pomoći? – upita pacijent.

–         Ne verujem, ali ta vrsta hrane može lako da prođe ispod vrata.

Nedavno, u intervjuu za „Politiku“ ministar zdravlja je izjavio: Umesto da me kritikuju, trebalo bi da me hvale. I bio je u pravu – zahvaljujući njemu i njegovoj ekipi sve je više viceva u kojima su pominjani lekari i medicinske sestre identifikovani kao srpski.





Najveći hitovi srpske produkcije

17 08 2010

Ana Ivanović je snimila pesmu „Uragan Ana“. Učinila je to sa kanadskom hip hop zvezdom Filipom Filipijem. Tako tvrde novine. U ovom miks dublu Ana je napravila bezbroj vinera, a nije načinila nijednu neiznuđenu grešku.

Svakoga dana čitamo ko je sve snimio novi album kod nas, u inostranstvu. I koja mu je, ili joj je bila boja gaća koju su nosili kada su snimili hit. Kada nam dosade rokeri, hip hoperi, estradne pevaljke tu se uvek nađe neki sportista koji svoj glas na trenutak pozajmi svetskom karaoke trendu ili se nađe neki osvedočeni egzibicionista poput Nenada Čanka koji učini to isto, tek da nam ne bude dosadno.

Ali, pokušajmo za čas da obrnemo događaj. Zamislite da Mik Džeger objavi snimke odabranih pesama sa nastupa svojih omiljenih rokera i to učini na nekoj kompilaciji pod nazivom na primer: Ovi su ljudi moji najveći hitovi. Ili da to učini Pol Sajmon ili Prins ili Kris Ria. Ubrzo bi se u svetu rodio novi trend.

A ovaj trend je rodila Srbija. Prvo za sebe, a onda, nadamo se i za celi svet. Nedavno je prilikom odlaska sa mesta bliskog predsedniku Srbije i prelaska u SNS čovek obelodanio i svoj veliki hit – snimak na kojem su se našli neki oblici života i neka bića iz oblasti pravosuđa. Iako se činilo da je reč o demo snimku ispade da je stvar postala višesezonski hit. Ovih dana novine su pune tekstova o ekskluzivnim snimcima koji predstavljaju „Najveće hitove Ratka Mladića“. Govori se da je ceo materijal za trostruki ili petostruki album poslat na postprodukciju u Holandiju. Ni dan nije prošao, a čuveni roker sa cigaretom Cane najavljuje veliki hit, možda čak i pesmu godine – snimak Duleta Mihajlovića odnosno obradu pesme „Mani, Mani, Mani“ to jest „Pare, pare, pare“.

Sa mnogo mesta je najavljeno objavljivanje sličnih retro snimaka koji plediraju da postanu istorijski srpski hitovi političe estrade. Narod željno očekuje posebno albume najvećih majstora – šta mislite o eventualnim hit snimcima MirMiša odnosno Miroslava Miškovića ili Aleksandra TJ Nića ili nekih dvostrukih agenata iz novinarske estrade. Uvek može da nas iznenadi i neko malo poznato skupštinsko ime koje će samo u jednom momentu da otvori dušu javnosti i pusti svoje snimke na površinu.

Iako se ljudi sve više plaše krpelja, iako su komarci postali otrovniji, iako afričke pčele prete, najopasniji insekat u XXI veku, onaj koji će doći glave najvećim glavonjama, može da bude obična bubica. Ona koju ni ne primetimo, baš kao što u prošlom veku četvoricu buba, to jest Bitlse, niko nije ozbiljno shvatao u samom početku.

Tako obično biva na početku. A na kraju neko će valjda da nam vikne: Srbi, nasmešite se. Bila je ovo skrivena kamera!





O pitanjima i odgovorima…

4 08 2010

Svetski naučnici su se udružili i napravili najveći kompjuter na svetu u kojem je bilo pohranjeno celokupno ljudsko znanje. Kada su ovaj super kompjuter uključili odmah su mu postavili najveće od svih pitanja na koje su generacije ljudi pokušavale da odgovore: Da li postoji Bog? Kompjuter je odmah odgovorio. Sad postoji! Jedan od naučnika koji je odmah shvatio šta se dogodilo bacio se prema utikaču da isključi kompjuter iz struje, ali jedna munja je naprosto iskočila iz nove sprave i na mestu ga ubila.

Ova poznata SF priča nam pokazuje da ne postoji loše pitanje, ali ga vreme i mesto mogu načiniti lošim ili neupotrebljivim.

Na primer – dolazite do mesta gde u samoposluzi prodaju meso i pitate prodavačicu: Da li biste mi dali 200 grama parizera? Ona vam bez reči meri poručeno i predaje vam u ruke smotuljak. Ništa neobično, ali kada dođete do blagajne na izlazu ništa vam ne vredi da kasirki objašnjavate kako je prodavačica na vaše pitanje „Da li biste mi dali“ odmah to i učinila. Kasirka glagol „dati“ razume samo kao glagol „prodati“. Ovo naravno ne znači da u Međunarodnom sudu pravde u Hagu rade bivše kasirke iz samoposluga širom sveta, ali možda znači da pravo pitanje nije postavljeno na pravom mestu. Osim što je postavljeno na pravNom mestu.

Šta se dogodilo? Srpska diplomatija je, u poređenju, želela da sazna godine starosti jedne žene i umesto da je pita „koliko imate godina“ iz diplomatsko/učtivih razloga je upitala „koliko godina ima vaša mama i koliko je imala godina kada vas je rodila“. A gospođa je odgovorila: moja mama više nije živa. I tu priča prestaje…

Ili, kao u onoj priči o lekarima na ruskom dvoru s kraja XIX veka kada su im stigle tablice sa idelanim težinama u odnosu na visinu. Debelim princezama koje su dolazila da provere koliko eventualno treba da smršaju i to na razne načine pitale, lekari su diplomatski govorili: treba da porastete još 20 centimatara, treba da porastete još 36 centimetara…

I tako smo došli do pravog pitanja: Koliko još treba da poraste srpska diplomatija? Samo još treba da nađemo mesto i vreme da ga nekom postavimo!

A odgovor na pitanje koliko je stara mama ovakvog Kosova znamo – ima više od 220 godina i 11 godina od kako ga je rodila.

teška je današnja pravda u svetu