Uvod u obuku za navijanje sata

7 06 2010

Razmisli dobro: kada ti poklanjaju sat poklanjaju ti mali cvetni pakao, tamnicu vazduha. Ne daju ti samo sat, srećan rođandan i nadamose da će trajati jer je dobre marke, švajcarski; ne poklanjaju ti samo tog sićušnog klesara kojeg ćeš staviti na ruku i šetati s njim. Poklanjaju ti, ne znajući, i najstrašnije je što to ne znaju, poklanjaju ti jedan krhki i prolazni komadić tebe samog, nešto što je tvoje ali nije od tvog tela, što sa tvojim telom treba spojiti kaišem kao nekom očajnom ručicom koja se hvata za tvoju šaku. Poklanjaju ti potrebu da ga navijaš iz dana u dan, obavezu da ga navijaš da bi ostao ono što je; poklanjaju ti opsesiju da proveravaš koliko je tačno sati u izlozima zlatarnica, vestima sa radija, telefonom. Poklanjaju ti i strah da ćeš ga izgubiti, da će ti ga ukrasti, da će ti ispasti na pod i razbiti se. Poklanjaju ti njegovu marku, i sigurnost da je ta marka bolja od drugih, poklanjaju ti sklonost da upoređuješ svoj sat sa ostalima. Ne poklanjaju ti oni sat, nego si ti poklonjen, tebe daju za rođendan satu.

(kratka priča Hulia Kortasara; iz antologije „Najkraće priče na svetu“, 1993, priređivač: David Albahari)

Advertisements




O glagolima i životu…

27 05 2010

Postoji jedan jezik, kaže M. L. , mislim da se zove MESKALERO, u kojem se glagoli nikad ne menjaju po vremenima. U tom jeziku ne postoji ni prošlo ni buduće vreme.

Pa? – rekao sam.

Shvataš, ako bismo naučili taj jezik, mogli bismo da živimo duže.

(Milan Oklopdžić, odlomak iz romana »C.A. BLUES«, Beograd 1987)





Jedan od »onih« dijaloga…

27 05 2010

–        Sada mi je žao što nisam slušao šta mi je majka govorila dok sam

bio mali.

–        Zašto? Šta ti je govorila?

–        Ne znam. Nisam je slušao!

(Daglas Adams, iz knjige »Vodič kroz galaksiju za autostopere«,

Beograd 1987)





Pitam se…

26 05 2010

Pitam se koliko ljudi u ovom gradu

živi u iznajmljenim nameštenim sobama.

Kasno uveče kada pogledam u zgrade

mogu se zakleti da vidim lice u svakom prozoru

kako mi uzvraća pogled,

i kada se okrenem nazad

pitam se koliko ih se vrati svom stolu

i ovo zapiše.

autor: Rob Gonsalves

(Leonard Koen, pesma »Pitam se koliko ljudi u ovom gradu« iz

knjige »Šta ja radim ovde«, Beograd 1985, preveo Vladislav Bajac)





O sanjanju…

22 05 2010

»Sanjajte! Bez sna život više nema smisla i ne nudi

više zanimljivosti. Tako je korisno i lepo biti sanjalica,

naročito ako čovek ume da dogradi svoje snove i da im

naučnu strukturu. Sanjajte i, oh, ne budite suviše razumni!

Ne budite mudrica. Mudrovanje je najniža vrlina.

Sanjajte i ne plašite se da ćete graditi kule u vazduhu,

da će vas smatrati utopistima…

Utopist! To je uobičajena uvredljiva reč koju

ograničeni duhovi bacaju velikim duhovima

i kojom se gone gospodari misli –

oni koji svojom maštom dostižu neslućene visine!«

(Anatol Frans; odlomak iz njegovog govora francuskim studentima na otvaranju Kuće studenata 1910. godine u Parizu; zabeležen u Srpskom književnom glasniku 1911. godine)


autor: rob gonsalves





Najkraća ljubavna pesma

21 05 2010

Kaži mi, kada bih te jednog dana zgrabio

i stopalo ti poljubio

ne bi li posle toga malo hramala

u strahu da mi poljubac ne zgnječiš.

(Nikita Stanesku, »Pesma« iz knjige »Stanje poezije«, Beograd 1980,

preveo Petru Krdu)





Volite li da se šalite?

7 05 2010

Pretpostavljam da ste na pitanje iz naslova odgovorili rečima: Da; Svakako; Naravno; A ko ne voli… Možda je neko odgovorio i: Ne?!

Šta je za vas šala? Nešto lepo; Sjajan način da se relaksiraš; Super deo života; Najlepši trenutak u toku dana; Smisao ovozemaljskog života; Nešto u čemu stvarno uživate… Izaberite jedan od ovih odgovora ili dajte svoj.

Koliko često se šalite? Veoma često; Uvek; Na žalost, ne onoliko često koliko bih želeo/la; Uvek kad sam budan; Uvek kada mogu… Izaberite jedan od ovih odgovora ili dajte neki svoj, autentičan.

Sa kim najviše volite da se šalite? Sa prijateljima; Kolegama na poslu; Sa devojkom/dećkom; Sa nepoznatima; Sam sa sobom… Izaberite neki od ovih odgovora (možete i više njih) ili smislite neki svoj.

U nekim delovima Like i Negotinske krajine, kada momak namigne devojci u prelu ona na taj znak pođe za njim i njih dvoje onda odlaze do nekog udaljenog žbuna. Ono što rade u tom žbunu zove se ŠALA!

A sad – podsetite se svojih odgovora na temu „šale“…