U Beogradu i Srbiji već nekoliko dana ne može baš normalno da se diše. Visoke temperature, visoka vlažnost – leto je baš upeklo. Ako ste iz ovih krajeva možda će vas bar malo rashladiti pogled na ove fotografije. Recimo da je ovo pokušaj foto hipnoze: tebi više nije vruće, hladno ti je, čak veoma hladno, baš je zima, brrrrr…..
Behu izbori u Srbiji…
… neki to nazvaše i Nezaboravnim All star vikendom…
… dve Srbije su po ko zna koji put izašle jedna drugoj na megdan…
… JEDNA Srbija – ona koja voli da misli da je drugi vide ovako…
… i DRUGA Srbija – ona koja voli da gleda šta prva Srbija misli…
…ali postoji i TREĆA Srbija koja misli da je ovo već dugo jedna uzaludna utakmica…
…naročito kada se ima u vidu koji bi krajnji domet bio čak i kada bi se kojim slučajem te prve dve Srbije udružile…
…i upravo stoga je kandidata na izborima bilo mnogo više od predviđenog broja…
…jer se TREĆA Srbija nije ustručavala da predlaže alternativna rešenja…
…svesna da se već nenormalno dugo sva izborna obećanja predstavnika PRVE i DRUGE Srbije „izgube u prevodu“…
…i baš zato je malo falilo da nepriznata stranka „Nevažeći listići“ pređe cenzus…
… dok su zvanični izborni rezultati različito tumačeni iz uglova pozicije i opozicije…
… mada je najrealnije tumačiti ih iz TREĆEG ugla…
…U svakom slučaju strah ili mržnja su i ovoga puta bili najveća motivacija da se glasa ZA nekoga…
… pa smo dobili neočekivane „pobednike“ i sa njima nov državni moto: Srbija je na IVICI…
… a sa njim i novi rezultat večitog derbija: Vlast – Opozicija 4:0…
… Naravno, opozicija je razočarana…
… jer je, između ostalih, propao i „Đulijanijev“ projekat „Beograd na vodi“…
… dok su pobednici brže-bolje oformili koaliciju sa novim-starim idejama o modernizaciji Srbije…
… Vreme je da krenemo u gradnju novih puteva…
… velikih puteva sa savremenim rešenjima…
… puteva koji će biti piste za savremene „čelične aždaje“, automobile koje ćemo praviti sa mudrim strancima i čijim ćemo se izvozom ponositi…
… Modernizacija Srbije podrazumeva da ćemo slediti sve standarde EU…
… kao i priznate svetske trendove u organizaciji društva…
… Pred nama su izazovi izgradnje modernog društva u Srbiji koje će ovako organizovati radni prostor…
… Hajde da na tren zaboravimo na izbore – pred nama su novi vidici…
… pred nama su nova iskušenja…
… a mnogi cvetovi mladosti već su se spremili za novo-staro doba…
… u kojem je sasvim sigurno da će penzije biti možda male, ali zato REDOVNE…
… u kojem ćemo usled svetske krize morati da se zadovoljavamo malim stvarima koje život znače…
… a povremeno ćemo morati i da stegnemo kaiš…
… ali to neće sprečiti mladost otadžbine da sanjari o boljoj budućnosti i ostvari realne planove…
… dok će starijima društvo omogućiti da ostvare svoje poslednje velike želje…
… U isto vreme ulagaćemo u turizam jer on donosi velike mogućnosti…
… zarađivaćemo na suvenirima iz Srbije u duhu našeg imidža u svetu…
… a o napretku u Srbiji pisaćemo našim rođacima i prijateljima na svim kontinentima…
… a u isto vreme bićemo ponosni na one stvari u kojima smo najbolji – one koje su važne za život…
… Važne odluke za život biće donošene isključivo u institucijama demokratije…
… Da bismo preživeli moraćemo da budemo premazani svim farbama…
… ali na taj način nećemo više gubiti glavu zbog kaskadersko – akrobatskog života u Srbiji…
… Političari će konačno moći da se odmore od kampanja u kojima smo ih zamorili…
… a TV programi će konačno moći da se vrate autentičnom životu…
… Samo nam je još jedna sitnica ostala – to su još dva kandidata koji obećavaju moderan život u modernoj Srbiji: Čak Boris i Toma Diploma. Oni crpu energiju sa istog narodnog izvora i čekaju vaš glas…
… mada je TREĆA Srbija gajila nadu da će u drugom krugu birati između neka druga dva kandidata…
… Zato, odaberite jednog člana porodice da prati tv duel „velikih igrača“ – on će biti srećan da vam posle prepriča šta je sve rečeno…
… a svi ostali mogu da se vrate onoj koja ih nikada neće izneveriti – priroda je čudo!
Definitivno – priroda je čudo!
A tu su i naša nezamenljiva sanjarenja… Vlast mašti!
Prijatelj S. mi priča da je ustao rano na Uskrs, otišao do kuhinje, na stolu ugledao ofarbano jaje i rešio da ga doručkuje. Tek kod poslednjeg zalogaja shvatio je da je reč o „čuvarkući“ od prošle godine. Sledi: kisela voda, saveti lekara, rakijica po savetu bake, trljanje stomaka… ništa se nije dogodilo, mada ukus „čuvarkuće“ beše sumnjiv i nalik je na prokisli jogurt. Čini mi se da samo ovaj događaj nismo nikada zabeležili u nekoj kolekciji Uskršnjih uspomena i sada bi trebalo da je sve kompletirano. Naravno, uz ono što vam nadalje predstavljam u ovom prilogu.
Prvo jedna fotografija koja nas uči kako se naši ljudi snalaze u vezi sa farbanjem jaja kada u kući nema para za boje.
Sledi fotka zbog koje će mnogi prestati da jedu jaja jer bi se tada osećali kao kanibali.
Predstavljam vam i „čuvarkuću“ kojeg je nemoguće pojesti.
ČUVARKUĆA – ilustracija: Nikola Dragaš
Evo i nekoliko poruka koje su, na temu Uskrsa, slušateljke i slušaoci poslali u radio emisiju „Oblak u bermudama“:
Jaja su ovih dana skupa. Vaistinu skupa!
Ivana R B
Uskršnji pozdrav dece budućnosti:
– Hristos restart!
– Restart confirmed!
Danijela pronašla na „Vukajliji“
Mrzim Uskrs!
Jaje
DVOBOJ – ilustracija: Nikola Dragaš
I za kraj sam ostavio jedno pilence koje je pobedilo sudbinu i koje se kandiduje za izjavu godine:
(ovaj post je objavljen na zvaničnom blogu Radio Beograda 202, na adresi: http://www.202beograd202.wordpress.com; priloge su poslali slušateljke i slušaoci emisije Oblak u bermudama, kao i članovi Fejsbuk grupa „Širimo optimizam“, „Oblak u bermudama“ i „Liga duhovitih“)
Za danas sam vam pripremio jednu proširenu zagonetku. Zadatak je da odgovorite ko je ova grupa ljudi:
Dakle, oni se ljube, grle i rukuju prilikom svih javnih susreta.
Osmehuju ti se i kada o tebi misle najgore.
Brutalni su i bezobzirni prema svakom koga prepoznaju kao konkurenciju.
Ako nisi za njih, onda si automatski protiv njih.
Njihovi ciljevi opravdavaju sva sredstva.
Moć ih uzbuđuje i koriste je isključivo za ostvarivanje ličnih interesa.
Stalno se dodvoravaju crkvi, ali ih to ne sprečava da gotovo uvek deluju kao potpuni bezbožnici.
Kada jednom počnu da te reketiraju ne prestaju sve dok ti ne izmuzu sve pare.
Vole da se kreću po raznim prijemima i javnim skupovima i da ogovaraju jedni druge.
Veliki i mali šefovi u grupi su sujetni do krajnjih granica i vole kada podređeni pokazuju da ih obožavaju iako su svesni da ih svi oni u stvari ne vole i da ih uglavnom mrze zato što ih se plaše.
Sa osobama iz grupe se međusobno pomažu, ali samo do one granice na kojoj ta lojalnost može da naškodi ličnom interesu.
Pohlepni su, ali oni to nazivaju strastvenošću.
Zli su i pokvareni do srži, ali oni to nazivaju pragmatičnošću i realnošću.
Nemilosrdno kažnjavaju neposlušnost koju odmah proglašavaju za izdaju.
Članovi grupe vole da se okupljaju oko vođe i da posle prijateljima tvrde kako ga dobro poznaju i kako su s njim na „ti“.
Bes protiv nadređenih često pretvaraju u iskaljivanje besa prema podređenima.
Od svakog posla procenat zarade, a to je uglavnom između 10 i 50 posto, daješ onome ko je nešto viši u hijerarhiji. On dogovoreni procenat od svojih prikupljenih sredstava daje onom ko je još viši i tako sve do vrha.
Dakle, ko je ova grupa ljudi? Priznajte ko vam je prvi pao na pamet – DS, G17, srpska Vlada uopšte, SPS, bivša vlada, ona davno bivša srpska vlada, nekadašnji JUL, ili britanski režim, američki režim…
U stvari reč je o Toniju Sopranu, mafijaškom šefu iz tv serije „porodica Soprano“ i o mafijaškoj porodici kojom upravlja. Prijatelji kojima sam pričao ovu zagonetku davali su slične odgovore kao što su oni za koje pretpostavljam da su i vama došli u misli, a jedan je čak rekao „Ma to su neki fašisti mamicu im…“ I sad se pitam – zašto Toni Soprano nije namah prepoznatljiv kod nas. Očigledno da naše iskustvo radi protiv njega. Naše top liste mnogo brže prepoznaju domaću produkciju. Pitam se da li je već neko nekad rekao: Mafija nema alternativu.
na koga ste pomislili?
stvarno, na koga ste pomislili?
na njih…
…ili na njih?
Da li ste čuli izjavu ministra Dinkića: Sramota je što nema mleka i ulja! Kao da ove nestašice nemaju nikakve veze sa Vladom države. Kao da su neka Baba Kurana i Joca diler seli u sporedni sobičak nekog kafića i dogovorili celu ovu šaradu sa mlekom i uljem, a Vlada je nesrećna zbog toga i oštro protestuje… Ova hit izjava za čas je ušla u konkurenciju za knjigu na kojoj ću možda da radim, a pod nazivom: 101 najveća glupost koju sam čuo u otadžbini Srbiji.
Kada smo već kod mleka, da vidimo mi gde se zaista nalazimo u ovom trenutku. Pokušaćemo do istine da dođemo preko stare priče o opisima državnih i društvenih uređenja preko krava.
Dakle, feudalizam je opisan ovom rečenicom:
Imate dve krave. Vi ih muzete, ali vam feudalac uzima veći deo mleka.
A evo kako je opisan socijalizam:
Imate 2 krave. Država [vlast] ih oduzme i stavi ih u štalu sa svim ostalim kravama. Vi se starate o svim kravama. Država vam svakog dana daje po čašu mleka!
Na redu je opis kapitalizma:
Nemate krave. Banka vam ne daje pare da ih kupite jer nemate nijednu kravu da uložite kao zalog!
Evo kako je opisana demokratija:
Imate 2 krave. Komšije odlučuju kome pripada mleko!
A evo i opisa parlamentarne demokratije:
Imate 2 krave. Komšije odaberu nekog da vam kaže kome pripada mleko.
Sadašnje stanje u Srbiji najbolje je opisano preko „socijaldemokratije, odnosno savremenog društva u kojem kobajagi vlada socijalna pravda“ i preko „države u tranziciji“. Vi odlučite šta je trenutno bliže Srbiji.
Evo kako su krave prošle u socijademokratiji bliskoj komunizmu:
Delite 2 krave sa komšijama. Stalno se sa njima svađate ko ima veće „sposobnosti“, a ko veće „potrebe“. U međuvremenu, niko ne radi, niko ne dobija mleko, a krave crknu od gladi!
A evo i opisa države u tranziciji, I tu prepoznajemo Srbiju:
Imate 2 krave. Morate da se starate o njima, ali država i mafija uzimaju svo mleko. Kradete koliko god možete i prodajete na crno!
Dok razmišljate o tome u kojem je društvenom uređenju Srbija bolje opisana, ne mogu da izdržim a da vas ne podsetim na opis globalističkog društva preko krava:
Imate 2 krave-Šarulju I Belku. Muzete ih I pokušavate da prodate mleko, ali vas u tome sprečavaju nevladine organizacije
koje tvrde da je mleko kancerogeno. Prodate krave državi po bagatelnoj ceni. Ona ih preproda svetskoj korporaciji po nešto višoj bagatelnoj ceni. Korporacija od vas otkupi štalu po bagatelnoj ceni, na nju postavi bilbord sa slikama „svetskih krava“ muzara, Šarulje I Belke, čije mleko (inače sasvim isto) sada košta 5 puta više. Slogan „mleko ljubavi“ smislila je nevladina organizacija sa početka priče.
Ovo je mala analiza samo nekoliko od bezbroj zanimljivih srpskih transfera, prelazaka iz tima u tim i prelazaka u Srbiji uopšte. Sam termin prelazak u Srbiji ima nekoliko posebnih značenja. Najčešće pominjan u ovom veku je prelazak tipa tranzicije kojim pokušavaju da se objasne vremena u kojima ima sve više siromašnih, a oni koji su bogati postaju enormno bogati (a sve je to kao po zakonu i po „biznis pravdi“). Najpreciznije objašnjenje tranzicije nudi aforizam: Brak mi je u tranziciji. Žena me više ne voli, sad me toleriše.
Onih drugih prelazaka, kada neko pređe nekog i tek onda pređe u drugi tim, mnogo je više u Srbiji. Podsetićemo se nekoliko njih. Neću pominjati fudbalere i ostale sportiste, a da li je reč o nekoj vrsti sporta ocenite sami…
Koštunica je igrao za nekadašnje žuto-plave vicešampione Srbije, a onda je iznerviran što mu saigrači nisu dovoljno dodavali loptu, napravio svoj klub. Pre 10 godina proglašen je za evropskog igrača godine, a potom, želeći da po svaku cenu on bude najbolji strelac prvenstva, oterao je iz kluba sve one koji nisu loptu dodavali odmah i njemu. Klub je tako počeo da tavori u sredini tabele, a preti mu i borba za opstanak.
Čedu Jovanovića je kao mladog talenta kupio Vašington D.C. Junajted i potom ga pozajmio žuto-plavima, jednom od dva najjača tima u Srbiji. Nezadovoljan statusom u klubu i činjenicom da nije dobio kapitensku traku, osnovao je svoj FK Građanski, okupio kao navijače starije gospođe iz centra grada, devojke sklone idolopoklonstvu i momke koji smišljaju poluaforizme i sa svima njima u timu trguje za bodove sa favoritima u prvenstvu, a podmladak priprema sa nastupe u američkoj ligi.
Šešelj je centarfor koji je napravio najviše faulova u napadu i isfolirao najviše najstrožih kazni. Tako je izgledalo da igra na rezultat, ali je njegov cilj u stvari bio da što je moguće više drži loptu u nogama i da bude čuven po driblingu kao Miloš Šestić. Naravno, to je njegov tim koštalo mnogo bodova, posebno na evropskoj sceni. Igrao je za sebe ne bi li stalno bio u centru pažnje, ali, kada bi utakmicu prenosila televizija i samo tad, trudio se da igra atraktivno i za publiku tako da je postao cenjen kod onih koji su prenose gledali samo na TV-u.
Toma i Aca su novi napravili klub sa ambicijama da zaigra u Ligi šampiona, pa su pazarili više igrača od Mančester Sitija, a za manje para nego što zaradi baka Stamena petkom prodajući neslani sir na Kaleniću. Tajna je u tome što su svima koji su došli u njihov novi klub obećali da će stalno igrati i da neće sedeti na klupi. Problem je u tome što to znači da bi na teren morali da izvedu 180 igrača što je protiv pravila. Svi čekamo da počne plej of pa da vidimo ko će stvarno da zaigra kod njih dvojice.
„Šta misliš da pređemo u Partiju mačaka? Daće nam toliko love da ćemo zaboraviti šta je pasji život!“
Mlađan Dinkić je dugo bio bez kluba pa je sam sebe pozajmljivao timovima kojima je bio potreban vešt kosotolomac. Na kraju, sa prijateljima je osnovao prvi srpski profesionalni klub. Na treninzima je lomio noge svim igračima koji su bili bolje plaćeni od njega, a postao je poznat po svojim obećanjima navijačima pre utakmice: Pobedićemo ih sa 10:0. Posle utakmice bi tešio navijače: Izgubili smo sa 7:1, ali naš gol je bio toliko lep da vredi 10 njihovih, znači – u stvari je bilo 10:7 za nas! Takođe, poznat je i po svojim analizama: Možda i jesmo poslednji na tabeli, ali navijači ne smeju da zaborave da smo izveli više kornera od svih timova iz lige što dovoljno govori da smo najbolji.
Jedan od ovih „momaka“ je za male pare došao u FK DB, klub koji se specijalizovao za kratkoročno pozajmljivanje igrača svim dobrostojećim klubovima u Srbiji. Tako je on igrao za svakog ko je dobro platio. Poznat je po tome što je stalno visio u ofsajdu i vikao sudijama da su budale. Takođe, postao je poznat i po svojim izjavama: pre meča – zgazićemo ih i poniziti; posle meča – slučajno su nas pobedili, uostalom mi smo lepši, a ja sam najlepši! Nije mu nikad bilo važno da pobedi već da zadovolji ženski deo publike… ili ekipe.
Snežana Malović je iz omladinskog pogona žuto-plavih. Kao igrač posebno je zapažena po tome što se stalno žali na sudije, stalno diže ruku i insistira na tome da je aut za njenu ekipu, da je protivnik u ofsajdu i tako to. Takvim imidžom iritira sve osim svojih navijača.
Branko Pavlović je igrao za matični FK „Narod, napredak i pravda“, ali pošto taj klub nije imao para da plati takmičenje u I ligi svesrpskog zezanja, onda ga je pozjamljivao ekipama iz elitne lige, a na kraju čak i FK Vladi Srbije, tadašnjem aktuelnom šampionu. Pavlović je bio fantastičan strelac, ali su ga svi klubovi iz elitne lige vraćali u njegov matični klub jer je odbijao da folira penale, daje golove rukom i uopšte – igra nepošteno i protiv pravila. Njegov prelazak u nekog budućeg šampiona zemlje (koji će igrati fer-ple)j biće transfer decenije u Srbiji.
Sada kada se prisetimo i ostalih sličnih prelazaka ispada da je ovo prelazna zemlja, a period prelaženja trajni period kod nas.
Iako je Ivan Ćurković stalno pred očima uprave Partizana, iako je poznatiji u svetskim fudbalskim krugovima od bilo kog našeg golmana, iako je u prošloj godini imao bezmalo isti broj timskih nastupa kao i Stojković, uprava crno-belih je kao branitelja „terenske rupe“ pozajmila mladu nadu Sportinga koja se svojevremeno hvalila da joj kroz vene i arterije teku crveni eritrociti i beli leukociti. I nastao je džumbus…
A ne bi trebalo jer živimo u transfer vremenima, pa još u zemlji koja je oduvek bila transfer država. I Vasović je svojevremeno šetao od Partizana do Zvezde i nazad i svašta se pričalo ali nije bilo totalnog džumbusa, i Divac je posle crno-bele imao i kratku crveno-belu fazu, Milko Đurovski je odlazak iz Zvezde u Partizan začinio velikim muzičkim hitom… Milan St. Protić je nastupao za više domaćih ekipa, kao i golman Janjuš, o transferima iz SPS-a u JUL nekad da i ne govorimo, Igor Milanović je plivao i za Partizan i za Mladost, Šefik je branio i za Srbiju i za Crnu Goru i za Srbiju i Crnu Goru, Goran Milić je napadao i za RTB i za HRT.
A i po svetu ima sličnih primera: Figo je igrao i za Barsu i za Real, Tevez i za Junajted i za Siti, Ibrahimović i za Inter i za Milan, Puškaš za Mađarsku pa za Španiju, Kurt Valdhajm za Nemačku, pa za Austriju pa za tim sveta (UN), i Ajnštajn je u jednom trenutku promenio tim, Če Gevara čak nekolicinu njih, ali je, to valja reći, svaki imao petokraku u grbu.
Transfer veka u Galatasaraju
Stojković je, kažu, pozajmljen. To nema nikakve veze sa onom blesavom emisijom „Menjam ženu“. Pitam se zar nije bolje reći gost-igrač nego pozjamljen igrač. Pozajmljen igrač, šta to u stvari znači? To je kao kada jedan robovlasnik kaže drugom: Evo ti moja dva roba da ti pomognu da završiš ambar, a ti mi posle dođeš trećinu prinosa u prve dve godine.
Pitam se da li je MMF uz parice mogao da nam pozajmi i nekog svog igrača za mesto npr. guvernera Narodne banke.
Inače, poslednjih dana prelaznog roka u gostima aktuelnom srpskom žuto-plavom prvaku (DS) koji želi da što pre zaigra u „evropskoj Ligi šampiona“ bila su dva odlična igrača iz inostranstva – Vestervele i Hejg. Učinilo se za čas da bi ova dva vezna igrača mogli da budu angažovani da pojačaju ambicije žuto-plavih (i kobajagi Srbije), ali izgleda da su pregovori za sada bili neuspešni.
No, da se vratimo Stojkoviću i njegovom transferu.
Ma koliko da se govori da sport nema veze sa politikom, stalno se uveravamo da je obrnuto. Iako niko nikad nije rekao (ali je možda mislio) da navijanje za neki klub nema veze sa ideologijom, iz ugla današnjice ne izgleda tako.
(tekst je objavljen na Radiju Tri iz Beograda, u rubrici „Beograd za poneti – rasprodaja grešnih misli“)
Kada je neki vic dobar on živi veoma dugo, ali stalno menja odela. Jedan stari vic prepoznali smo ovih dana u novom odelu.
Došao Amerikanac kod Boga i pita ga: Kad će SAD biti svetski prvak u fudbalu?
Bog mu odgovori: Kroz sto godina!
Na te reči Amer počne da plače i kada ga Bog upita zašto rida, on mu odgovori: Zato što ja to neću doživeti!
Došao Englez kod Boga i upitao ga: Kada će Britanija biti svetski prvak u košarci?
Bog će na to: Kroz 300 godina!
Na te reči Englez počne da plače i pošto ga Bog upita zašto jadikuje on reče: Zato što ja to neću doživeti.
Dođe Srbin kod Boga i upita ga: Kada će se vlasti u Srbiji pobrinuti da vaterpolisti vieš ne kubure sa novcem i ne sastavljaju kraj sa krajem na jedvite jade?
Kada je čuo ovo pitanje Bog počne da plače.
Svetski prvaci – vaterpolisti uzeli su kredit da bi mogli da odu na EP u Zagreb, košarkaši nisu imali para za avionski prevoz do Turske, strelci su gomilu medalja sa SP doneli u kombiju… Postoje li neke Olimpijske igre za siromašne odnosno za one koji sami finansiraju svoje sportske nastupe bez ikakve ili uz malu, nedovoljnu pomoć svojih država? Na ovakvom takmičenju bili bismo među najuspešnijim nacijama.
A sećate li se Tadića i Đilasa na Olimpijskim igrama u Atini u gledalištu na vaterpolo utakmici? . Samo su im kapice falile. Pa u Beogradu, Sloveniji… sve na utakmicama naše najuspešnije timske reprezentacije. Ali, sada nije reč samo o slikanju posle medalje nego su potrebne i parice. A parice su sveta stvar za nekoga ko se bavi politikom u Srbiji. Toliko sveta da ne mogu da pomognu ni vaterpolo kadrovi u Demokratskoj stranci.
A kada opet jednog dana bude neko vaterpolo zlato, ponovo će biti prijema, slikanja, osmeha i obećanja – baš kao u predizbornoj kampanji. Da su političari zaista iskreni u svojim obećanjima o pomoći uspešnim i talentovanim sportistima oni bi organizovali ispraćaje, a ne bi pravili marketinške spektakle od potonjih dočeka. Uostalom, u našoj zemlji ispraćaji su i tradicija. Bar kada je reč o iskrenim prijateljima…
izdvajanja za sport u Srbiji
Da li ste pročitali u novinama podatak o prosečnoj plati u Srbiji?
Kažu da je prosek 325 evra. Podatak koji bi nešto značio samo kada bi mu dodali još neke činjenice koje su na žalost izostale.
Da pokušamop da to tih činjenica dođemo malom igrom – predstaviću vam tri zemlje u kojima znamo prosečnu platu zaposlenog dela stanovništva.
U prvom slučaju, u zemlji A prosečna plata je 325 evra. Čevrtina stanovništva ima prosečnu platu 300 evra, polovina stanovništva ima platu 325 evra, a 25 odsto zaposlenih prima 350 evra – prosek 325 evra.
U zemlji B četvrtina zaposlenih prima platu od 200 evra, polovina ima primanja od 325 evra, a četvrtina zarađuje 450 evra – prosek je isti: 325 evra.
U zemlji C, 95 odsto zaposlenih prima platu od 200 evra, a 5 odsto njih mesečno uzima po 2700 evra. Prosek je, za divno čudo – 325 evra.
Prvo pitanje – šta mislite u kojoj su zemlji ljudi najzadovoljniji?
Tačan odgovor: u zemlji D gde svi primaju između 1200 i 1500 evra.
Drugo pitanje – šta mislite u kojoj su zemlji ljudi najsrećniji?
Tačan odgovor: u onoj u kojoj zdravstvo ne organizuje Tomica, a ekonomiju Mlađan, što definitivno ima veze i sa mesečnim primanjima.
Treće pitanje: Na koju vam od ponuđene tri zemlje Srbija najviše liči?
Pomoć prijatelja: Na svom grbu imamo četiri C vitamina što će reći da smo veoma zdrava nacija. I pomoć pride: Nedavno je lansiran podatak kako u Srbiji živi 700 hiljada gladnih ljudi.
A za kraj već dobro poznata stara kineska poslovica: Mi jedemo kupus, a oni meso – u proseku jedemo sarmu…
Ovih meseci stotine miliona živih bića oštro su se suprostavile vlastima u Srbiji. Od kada je demokratska opcija „Za evropsku Srbiju“ na vlasti u Beogradu nikad joj nije pružen veći otpor nego ovoga leta, a to su učinili komarci!
Iako su ljudi komandanta Đilasa nekoliko puta bombardovali ove neutešne insekte hemikalijama koje bi trebalo da ih iskorene, masa Beograđana tvrdi da komaraca nikada nije bilo u ovolikom broju i da nikada organizovanije nisu nastupali u svom krvavom pohodu. Zato nam ostaje da samo pretpostavljamo o čemu je reč. Možda su vlasti, da bi uštedele ili marnule neke pare iz gradskog budžeta zaprašivale komarce nekim hemikalijama koje su 20 puta jevtinije računajući na neki, da se tako izrazim, „kontra-placebo efekat“ kod ovih insekata. U tom slučaju ovo je novi zadatak za Šapera – treba kampanjom ubediti komarce da pod hitno moraju da uginu čim vide avion koji nešto posipa po vazduhu. Ili – možda je ovo svesna marketinška akcija bg vlasti koja bi trebalo da pokaže ko Beograđanima i Srbima najviše pije krv. Ili je ovo jedinstvena prilika da Tomica Milosavljević naruči 2 miliona nekih najskupljih vakcina protiv malarije, a ne sumnjamo da neko u svetu diluje baš takve. Ili je ovo božja poruka da ako te u Srbiji neko nervira, napada, bode i sisa ti krv iz godine u godinu – taj vremenom postaje neuništiv. Ili je ovo sudbinska poruka da samo organizovanom borbom, kako to u rojevima čine insekti, možemo da se suprostavimo nepravdi. Ili su ovo tranzicioni komarci koji napadaju samo žrtve tranzicije. Ili je vlast potpuno nesposobna. Ili je od pljesaka dlanovima kojima Beograđani ubijaju komarce htela da za sebe izmami aplauz…
Kao i obično, kada je reč o Srbiji – pretpostavki je bezbroj. Baš kao i krvopija…
onako, sasvim usput 