Beogradska skrovišta svetskih tajnih službi

ilustracija: Branko Pantić

Posete vanzemaljaca Beogradu

ilustracija: Branko Pantić

Jedno od mogućih „pakovanja“ za Beograd

ilustracija: Branislav Cimeša

Svet je Beograd (II deo)

A šta bi se dogodilo kada bismo svet zaista spakovali u Beograd? To bi bila „zipovana“ planeta u novom formatu „bgd“…

(mapa je svojevremeno objavljena u beogradskom magazinu „Trip“ – ilustracija: Branislav Cimeša)

Svet je Beograd…

… ili Beograd je svet. Može i jedno i drugo. U jednoj češkoj reviji namenjenoj pre svega znatiželjnim turistima, autor teksta o Beogradu je nedavno napisao da je „glavni grad Srbije uz Rim i Atinu jedna od najstarijih evropskih prestonica“. Kao takav, Beograd je često dobijao „svetske stvari“ pre ostatka planete. Na primer, godine 1521. godine rodila se prva kafana u Beogradu. Sarajevo će je dobiti nešto kasnije, a Pariz tek kroz 70 godina. (u Beču će za kafu čuti tek prilikom turske opsade) Svoje imenjake Beograd ima u Rusiji, Ukrajini, Belgiji, Sjedinjenim državama… Na taj način postao je jedno od svega stotinak mesta (gradova) u svetu koje ima bar deset dvojnika u bar četiri države… Zato i možemo da preplićemo „svet“ i „Beograd“ u istoj rečenici kako god hoćemo. Važno je samo da ta preplitanja uradimo znajući da je Beograd od sveta primio najmanje toliko koliko mu je i dao. (O svemu ovome u seriji priloga iz grupe „Oko Beograda“)

A evo kako je svet zalutao u Beograd mnogo pre nego što je neko prvi put rekao „Beograd je svet“…

ilustracija: Branislav Cimeša

Komšija kao začin našem postojanju

Pre dvadesetak godina lansiran je jedan od najboljih i, u isto vreme najproblematičnijih slogana na tadašnjem „YU propagandnom nebu“. Možda se neko i seća reklame: Vaš tihi sused – Energodata! Upečatljiv i lakopamtljiv slogan imao je jednu očiglednu manu – definiciju komšije kao „tihe“ osobe, što on po svekolikoj beogradskoj emociji sigurno nije. A jeste to jedino kada ne postoji. Komšija je uvek larmadžija, neotesanko, davež, uznemiravač, pozajmljivač, špijun, hohštapler, spletkaroš, „onaj koji svoj nos tura u naša posla“… Kako on može da bude tih? Komšinica je već nešto drugo…

Nekada, jedna obična kućna poruka na vratima može da opiše jednog od naših komšija u Beogradu. Ili više njih. Ili sve…

Dobar vic – onaj koji prošeta Beogradom

Kada se vic/grafit prošeta baš celim Beogradom, ne putem Interneta već putujući od usta do usta, onda za njega možemo da kažemo da je odličan.

Mnogi su vicevi tako „proputovali“ po ulicama Beograda. Neki od njih su i stvoreni u gradu, neki su došli ko zna odakle i, pošto  ih je Beograd „ocarinio“, otišli su dalje. Neki od njih su se vratili u Beograd – u istom obliku, u prerađenom obliku, ili u obliku reklama, tv emisija…

Nedavno se pričalo po Beogradu:

Umre čovek i dođe pred vrata raja. A tamo stoji Sveti Petar, nasmeši mu se i poželi dobrodošlicu. Odjednom čovek ugleda nedaleko od vrata neku osobu koja zamahuje teniskim reketom i stenje. „ko je ovaj“, upita čovek, a Sveti Petar mu odgovori: „Ma pusti ga, to je Šef. Umislio je nedavno da je Novak Đoković!“

Ovo je stari vic koji je prolazio Beogradom bezbroj puta – samo su imena bila druga, ali uvek su to bili beogradski junaci: Divac, Đorđević, Prle, Tihi… Vic nije beogradski, ali ga je Beograd rado prepravio – odgovara njegovom duhu. (inače, svojevremeno je pomenut i u tv seriji „Boston legal“)

Beogradske urbane legende su, kao autentične, često završavale u domaćim filmovima i u tv emisijama (policajac koji spotiče momka koji juri za tramajem, čovek koji se u pidžami vraća sa službenog puta…), a biseri/grafiti su, nekoliko godina po nastanku, uvek primećivani u domaćim pozorišnim i filmskim komedijama (Radovan III, Mi nismo anđeli…). Uvek je zanimljivo pratiti put vica/poskočice/grafita do literature/filma/televizije/tv reklame.

Ponekad se vic koji je putovao po Beogradu vrati u sasvim novom obliku, iz neke velike daljine. Tako je vic o papagaju koji poštom naručuje psa da bi napakostio mački, došao posle 20 godina u Beograd kao reklama za DHL.

Trenutno Beogradom putuje sledeći vic:

Prolazi čovek grobljem i vidi ogroman kamen na kome piše:
„Brate Srbine, ako si pravi brat i drug pomozi, pomeri kamen ovaj što mi na duši stoji i olakšaj mi muke“
Čovek proba da pomeri, gura, vuče, i posle dužeg mučenja, skoro se iskilavivši, uspe da pomeri kamen. A tamo. ispod kamena, urezano na ploči:
„Brate Srbine, ako si brat i drug, ako si Srbin, vrati ovaj kamen nazad da zeznemo još nekoga“

Nije baš nov, ponovo je stigao u Beograd. Kruži gradom. Čekamo ga na TV-u ili u nekom pozorištu, ako već nije i tamo ispričan.

(tekst je objavljen na portalu www.nadlanu.com, u rubrici “puls grada”, podrubrika “Dobri duh Beograda”)

400 kilometara beogradskih predsednika

Beograd je grad titula. Onaj ko je zvanično nema u javnom životu dobija bar „nadimak-titulu“ u tajnom ili privatnom životu. Onaj ko nije neki „predsednik“, „šef“, „upravnik“, „direktor“, „menadžer“, „ministar“, „poslanik“… u javnom životu, za čas postaje „legenda“, „guzonja“, „lik“, „kralj“, „carica“, „smarač“… u privatnom ili tajnom životu. Naravno, nekada „legenda“ postane i nezvanična titula u javnom životu – to su obično najpoznatiji ili najomiljeniji Beograđani i Beograđanke.

Usput, da li ste se nekada zapitali koliko u Beogradu ima ljudi sa titulom „predsednik“? Nakon pažljivog prebrojavanja ispalo je da ih ima nešto više od 200 hiljada! Ovaj broj važi samo u slučaju da sve institucije rade po zakonu/statutu/pravilniku o organizaciji. Najbrojniji su predsednici/ce kućnih saveta i predsednici odeljenskih zajednica, kao i predsednici upravnih odbora po firmama i svih mogućih komisija. Naravno, među nama ima i onih koji su višestruki predsednici (2 upravna odbora + predsednik Opštinskog odbora stranke, na primer). Kada bi svi oni legli jedan iza drugog, a kada bi prvi legao na Slaviji, poslednji bi završio u centru Zagreba (ako uzmemo u obzir prosečne visine/dužine beogradskih predsednika/ca). A kada bi svi oni legli na posao evro i dinar bi možda za nekoliko godina“ igrali nerešeno“ – 1:1.

Za sada, „predsednik“ je sigurno najčešća titula u Beogradu. Jedina ozbiljna konkurencija predsedničkom zvanju je titula „menadžera“ – u slučaju da se celo društvo organizuje na primeru marketinških agencija u Beogradu bi bilo, izračunali smo, oko milion i dve stotine hiljada „menadžera“. A to bi već bilo „samoupravljanje“. Ponovo.

Mada… što da ne? Tada se definitvno bolje živelo…

(tekst je objavljen na portalu www.nadlanu.com, u rubrici “puls grada”, podrubrika “Dobri duh Beograda”)

Šta bi trebalo da piše na ulazu u Beograd?

Ima li neko ideju šta bi trebalo da piše na tablama koje označavaju ulazak u Beograd? Evo nekoliko predloga:

Ovo je mali grad – u tome i jeste njegova veličina!

Smile!

That`s Belgrade style!

Ko ostane u Beogradu – kajaće se!

Ko ne ostane – kajaće se još više!

Beograd ima najlepše devojke na svetu.

Čast izuzecima!

Ovo je Pariz (posle tri „šljivke“)!!!

Beograd!

Izuj se pa uđi!

Bivši SINGIDUNUM

(samo se malo udebljao)

Za one kojima je u životu krenulo naopačke:

ULAZITE U DARGOEB!

Beograd:

Dnevna ludnica

Noćni život!

Beograd –

Gde ste do sad, bre?

Beograd je keva!

Dobro došli u Beograd –

grad na ušću dveju zagađenih reka

ispod „avalske deponije“

Il` uđi il` izađi – samo nemoj da smaraš!

Dobro došli, bre!

Kad ja tamo a ono BEOGRAD!