PR, PRESS, taksista i kaluđerica…

Pošto danas svaki kafić ima osobu zaduženu za PR (primetili ste to, je l` da) da se malo pozabavimo tom pojavom na praktičan način.

Elem, kako se novinarstvo razvijalo, postajalo je sve provokativnije (ponekad i bez potrebe ali navika je navika, šta ćete). Zato su oni koji su bili pod stalnim udarom raznih provokativnih novinarskih pitanja morali da  odgovore na pravi način. I uradili su to – izmislili su posao PR menadžera (ili portparola ili glasnogovornika). Njegov (ili najčešće njen) zadatak je da, kao onaj vazdušni jastuk u kolima amortizuje udare novinara i usmeri ih na željenu stazu. Pri tom on (ili češće ona) moraju da budu ljubazni, kreativni i spremni na sve. Hajde da vidimo kakvo je sada stanje u medijskim komunikacijama pomoću priče u kojoj ćemo muškog junaka zamisliti kao novinara, a žensku učesnicu događaja kao PR menadžerku. Jeste li spremni da tako pratite priču? Idemo onda na nju.

U ovoj priči jedna kaluđerica ulazi u taksi, a tokom vožnje taksista sve vreme bulji u nju.

Ona ga upita zašto je tako gleda, a on joj odgovori:

-Hteo bih nešto da vas pitam, ali ne želim da vas uvredim!

-Sine moj, reče kaluđerica, ne možete da me uvredite. Kada je neko tako star kao ja i kada je toliko dugo kaluđerica, nema toga na svetu što već nije video i čuo. Sigurna sam, bilo šta da želite da me pitate, da to neću shvatiti kao uvredu.

-Onda da vam kažem: Znate, uvek sam sanjao o tome: ja, kaluđerica i znate ono, kako da kažem, oralno zadovoljstvo…

-Aha, na to će putnica, da vidimo šta tu može da se učini. Prvo: ne smete da budete u braku. Drugo: morate da budete katolik!

Taksista je bio oduševljen:

-Da, da, katolik sam i nisam oženjen!

-Dobro, onda skrenite u ovu malu ulicu…

U malenoj ulici kaluđerica je ispunila fantaziju dotičnog taksiste, i oni nastaviše vožnju.

U jednom momentu, taksista počne da plače.

-Dete moje, što plačete?

-Oprostite mi, sestro, zgrešio sam. Moram da priznam da sam vas lagao.

Ja sam Jevrejin i oženjen sam!

Na to je ”sestra” odgovorila:

-U redu je, nema veze, ja se zovem Kevin i krenuo sam na maskenbal!

Očigledno je da smo dobili efektnu priču. Možda ne baš onakvu kakvu smo očekivali na početku događaja, ali smo je dobili. A priča je ono što je najvažnije. Svi živimo za priče.

I očigledno je – priče ne bi bilo (takve kakva je) da se i novinari i PR menadžeri ne prave da jesu ono što u stvari nisu!

Sada, kada znamo zašto su takvi kakvi su, možda smo i malo spremniji da im oprostimo neke greške. A u biti, ako svaki razgovor između novinara i PR menadžera na medijima posmatramo kroz poređenje sa ovom pričom, sve će nam biti smešnije, malo više ćemo moći da uživamo u životu, a stepen manipulacije preko medija osetno će se smanjiti.

Jeste li spremni na to, da budemo malo koncentrisaniji dok pratimo medije, a ne samo da sve uzmemo zdravo za gotovo. Malo je teže, ali je uživancija neopisiva. Pitajte Kevina i taksistu, uostalom.

Priča o pet majmuna

Da li znate priču o pet majmuna? Ako je i ne znate, sigurno je stalno gledate oko sebe, ali je još niste prepoznali. Priča ide ovako:

Imate pet majmuna koji se nalaze u jednom kavezu. Treba da postavite uske stepenice prema vrhu kaveza tako da samo jedan od njih može da se penje po njima. Zatim na vrh tih stepenica stavite bananu. Kad tad, jedan od majmunčića kreće po hranu. U trenutku kada on počne da se penje po stepenicama ostalu četvoricu, pomoću creva prikopčanog na slavinu, istuširajte ledenom vodom. Oni će da jurcaju po kavezu i da vrište protestujući na taj način, ali vi ne obraćajte pažnju na to. Majmun koji se popeo na vrh kaveza uzeće bananu i pojesti je. Kada on počne da silazi sa stepenica vi zaustavite tuširanje. Potom postavite drugu bananu na vrh stepenica. Opet jedan od njih kreće po voćku, opet ostalu četvoricu tuširate ledenom vodom, opet prekinete kada on završi sa jelom. Kada 30. put postavite bananu na vrh kaveza (a možda i ranije) i kada ponovo jedan od njih počne da se uspinje uz stepenice, ostala četvorica će skočiti na njega i fizički ga sprečiti u toj nameri jer ne žele da ponovo budu tuširani ledenom tekućinom. Tada izvadite jednog od njih iz kaveza, a u njega ubacite jednog novog majmuna. Novi odmah kreće po bananu, a ostala četvorica se bacaju na njega i tuku ga. On će pokušati još dva ili tri puta i pošto uvek „popije“ batine, odustaće od svoje namere. Tada opet izvedite iz kaveza jednog starog majmuna, a uvedite opet jednog novog. Ovaj, naravno, odmah kreće po bananu, a trojica starih majmuna i onaj jedan „novi“ majmunčić istog će trenutka početi da ga tuku – pri čemu onaj novi ne zna zašto to radi. Neprekidnim menjanjem majmuna u jednom trenutku ćete imati petoricu novih. „Najnoviji“ koji krene po bananu dobiće batine od ostale četvorice koji pojma nemaju zašto to rade, zašto ga tuku – njih četvorica nikada nisu bili istuširani!

Po sistemu imitiranja ili copy/paste sistemu danas funkcioniše čitav svet – mediji, politika, organizacija društva, biznis… Svi samo nekog oponašaju, a niko se više ne pita zašto radi baš to što radi!

Da vidimo kako se priča o pet majmuna ogleda u našim medijima. Sledi mali, skraćeni pregled.

Svi stalno upozoravaju na filmove i serije koji nisu prikladni za mlađe od 12, 14, 16, 18 godina. Jeste li se zapitali zašto ne 11, 13, 15? Zato što su svi, u sastavu pratećeg materijala za film, dobili upozorenje neka tamo američke komisije koja je „izračunala“ starost za koju je neki sadržaj podoban odnosno nepodoban. Svi prenose/kupuju licence/imitiraju „reality show“ programe pokušavajući tako da dignu rejting programu, ne shvatajući da je reč o vrsti tv emisije koja se zove „direktan prenos“. Ovu vrstu emisije samo treba realizovati na zabavan način koji odgovara zemlji/podneblju/lokalitetu/mentalitetu – potencijalnim gledaocima i dobili ste originalan, autentičan „reality show“. Svi na nacionalnim televizijama govore za novinara koji se javlja iz Zaječara (na primer): dopisnik iz Zaječara. Ali, dopisnik je novinar koji se javlja sa mesta koje tv program ne pokriva svojim signalom. Kada se novinar javlja iz „domaćinskog mesta“ koje je pokriveno signalom, onda je on „izveštač“ ili „reporter“ ili jednostavno „naš novinar“ ili „naš saradnik“. Svi imitiraju političke šou emisije (talk show) iako nemaju grupu istraživača iza „zvezde“ (voditelja, ponekad i autora) emisije. Sve špice emisija podsećaju jedna na drugu – čast izuzecima – a rađene su po uzoru na čuvene satelitske programe. Masa izveštača sa terena više na završava izveštaj lagano završavaju poslednje reči u poslednjoj rečenici ili uz reč „doviđenja“ već svi „vrište“: studio! U gomili jutarnjih programa čujemo da su svi aerodromi u zemlji otvoreni iako je vest kada je neki zatvoren (vest je kada nije uobičajeno stanje stvari, inače bi svako od voditelja jutarnjeg programa mogao mirne duše da govori da je „sunce danas izašlo na istoku“)… Primera je bezbroj i o njima ću pričati ponaosob u daljim tekstovima u vezi sa medijima (kategorija „mediji“ na blogu).

Da li treba da pominjem ostale oblasti života i naša „prepisivanja od reči do reči“ američkih političkih kampanja, „liberalne“ demokratije, funkcionisanje preduzeća (kadrovsko odeljenje već dugo je human resources, direktor je odavno menadžer, vrednovanje rada je odavno evaluacija)… O tom potom.

Obrazloženja tipa „zašto da izmišljamo rupu na saksiji“ ili „toplu vodu“ daju oni koji uopšte ne razmišljaju o cvetu u saksiji ili o vrstama energije (načinima) da se zagreje voda.

Svi su, u već vulgarnom oponašanju zaboravili na ideje…

A „hrana“ iz naše priče o pet majmuna sve vreme stoji na vrhu kaveza i trune… Šteta.