Srbija i Rumunija organizuju Svetsko prvenstvo u fudbalu

… ali to je vest iz 2086. godine! Do tada će na ovom blogu biti objavljeno više od 8.000 urbanih legendi! Evo jedne za danas…
Čovek dolazi do mesta na kojem je ostavio parkiran automobil. Na svoje ogromno iznenađenje, ugleda potpuno razbijen i uništen prednji deo svog vozila. Još u neverici, vidi i jednu ceduljicu ubačenu pod brisač. Uzme je, otvori i pročita tekst:

„Poštovani nepoznati gospodine, maločas sam u nameri da isparkiram svoj automobil greškom ubacio u pogrešnu brzinu, dao pun gas i iz sve snage udario u vaš. Ljudi koji me sada posmatraju misle da vam na ovoj ceduljici pišem svoje podatke ne bih li vas obeštetio. Varaju se, zar ne?“

Ova priča, koja čak ima i svoj naziv – NEPOŠTENA PORUKA – uskoro će proslaviti pedesetogodišnjicu od prvog pojavljivanja. Prvo je u „usmenom“ obliku proletela svetom, a onda je počelo njeno objavljivanje u novinama – najčešće integralno, u okviru članka s nekom bliskom temom. Potom su počeli da se javljaju i ljudi koji su to zaista doživeli – bilo je čak i prijava policijskim organima. Zabeležena je i u knjizi „Enciklopedija urbanih legendi“ Jana Harolda Brunvalda. Tek što je početkom devedesetih zaboravljena, „vaskrsla“ je u poslednjim godinama prošlog veka. Možemo da ustvrdimo da je ovo jedna od najčešćih urbanih legendi koja je POSLUŽILA I KAO INSPIRACIJA za niz „kopiranih događaja“.

Dobitnicu na lutriji udario GROM!

Samo dva sata pošto je na lutriji zaradila velike pare izvesnu Juliju je šapom po glavi udario pas po imenu Grom, njen kućni ljubimac, tražeći na taj način večeru. Naravno, hrana je brzo stigla. Pa sad neka neko kaže da naslov ne odgovara priči!

Urbani mitovi koji to nisu…
Urbane legende se prepričavaju od usta do usta i, što su zanimljivije, putuju brže. Ponekad se desi da neko od onih koji prepričava neki od ovih mitova, iako u dubini duše sumnja da se tako nešto zaista dogodilo, u stvari prepričava istiniti događaj. Evo nekoliko takvih neverovatnih, ali istinitih priča koje su mnogi slušaoci istih doživeli „samo“ kao urbane legende.

U noći kada je Titanik udario u ledeni breg i potom potonuo (14. april 1912.) putnicima broda je prikazivan nemi film „Posejdonova avantura“.

Kada je u jednoj crkvi u Nebraski došlo do eksplozije (1950.) svi članovi crkvenog hora su preživeli zahvaljujući tome što su baš svi zakasnili na probu.

Policajac je kelnerici u jednom restoranu obećao pola premije na lotou i, pošto su se svi brojevi „skockali“ on je dobio 6 miliona dolara. Održao je reč i kelenerica je dobila najveći „bakšiš“ u istoriji – 3 miliončića. Ovo se dogodilo 1984. godine, a po ovoj priči je i snimljen film „It could happen to you“ sa Nikolasom Kejdžom u glavnoj ulozi. U originalnom događaju policajac se zvao Robert Kaningem, a kelnerica Filis Penzo. A picerija je bila „Salova picerija“ u Njujorku.

Skoti Tarnbul je 25. marta 1995. godine u kolačiću sreće (koji se deli uglavnom po kineskim restoranima) pronašao kombinaciju brojeva koje mu je kolačić predlagao za igru na lotou. Bili su to brojevi 10, 24 , 27, 29, 40 i 46. Kasnije istog dana, njegova žena Barbara je u jednom drugom kolačiću sreće pronašla istu kombinaciju brojeva. I oboje su je odigrali sutradan. I oboje su dobili po 814 hiljada dolara na teksaškoj lutriji!

Havajska legenda: Svako ko uzme, odnese (ukrade) kamen sa havajskih plaža (Havajski vulkanski nacionalni park) biće kažnjen – boginja vatre i vulkana Pele će mu doneti mnoge nesreće. Na stotine turista koji su za uspomenu uzeli poneki kamenčić sa ove plaže, posle nekog vremena su ga poštom vratili žaleći se na lošu sreću u životu: umirali su im kućni ljubimci, dobijali su otkaze na poslu, imali zdravstvenih problema…

Vilijem Kari iz Bostona je 1990. osvojio na lutriji 3,6 miliona dolara i odmah potom umro od srčanog udara izazvanog velikom srećom. Četrnaest godina kasnije dobitnika na lotou Karla Atvuda je samo jedan sat posle dobitka pregazio kamion.
Margaret Jorgenson je umrla 1951. godine, a testamentom svoj imetak (700 hiljada dolara) ostavila izvanredno ljubaznom čoveku koga je upoznala na putu u Čikago i sa kojim se poznavala samo četiri sata!
(tekst je objavljen na portalu www.nadlanu.com, u rubrici “lifestyle”, podrubrika “Dačine urbane legende”)

Delfin pojeo ČOVEKA!

Kućni mačak kome su gazde dale ime Delfin uspeo je da se uspentra na visoke police, gde se nalazio akvarijum sa dve zlatne ribice. Bračni par (vlasnici stana) su mušku ribicu zvali Čovek, a žensku Žena. Delfin je za predjelo izabrao Čoveka koji je na ovaj način nastradao, ali glavno jelo je izostalo. Muž nije bio kod kuće, ali je supruga ugledala šta Delfin radi i uspela da spase Ženu. Ovoje bila anegdota koja opravdava naslov, a evo i današnjih urbanih legendi.

Roditelji, deca, piloti i ronioci…

Mladić odlučuje da se baci s krova dvanaestospratnice. Svega mu je dosta, život mu je dojadio. Skače. Dok u padu proleće pored prozora na sedmom spratu, pogađa ga metak u grudi. Žena iz stana na sedmom spratu po ko zna koji put se naljutila na muža i usred svađe uzela nenapunjenu pušku. Kao što je to uradila bezbroj puta dotad, naciljala je praznim oružjem u supruga i povukla obarač – baš u trenutku dok je pomenuti momak obavljao samoubistvo. Međutim, neko je u međuvremenu (od prošle svađe) ubacio metak u pušku i on je pogodio  samoubicu u padu.

Mladić koji se bacio s krova ne bi poginuo, jer bi telo palo tačno na nadstrešnicu zgrade sa čijeg je krova skočio. Ali, metak je bio koban! Inače, samoubica je bio sin gospođe koja je pucala. Dojadile su mu stalne svađe roditelja i namerno je napunio pušku mecima baš tog prepodneva! A onda je odlučio da sebi oduzme život. Na sudu, majka je osuđena za ubistvo iz nehata.

U bilijar klubu, dva čoveka se posvađaju i potuku. Jedan od njih je ronilac, a drugi pilot. Sutradan izbije veliki požar u obližnjoj šumi, nedaleko od velikog jezera. Pilot sedne u kanader ne bi li pomogao vatrogascima. U letu se spusti do jezera da pokupi što više vode u rezervoar i, ne znajući, zahvati sa vodom i ronioca, koji je baš u tom trenutku bio pod vodom, baš na tom mestu. Treba li da kažemo da je reč o roniocu s kojim se sinoć potukao? Uglavnom, vatrogasci su, posle nekoliko sati gašenja požara, pronašli telo čoveka u ronilačkoj opremi kako visi na poluizgorelom drvetu u šumi.

Ove dve priče, uz još nekoliko, ispričane su na samom početku filma Magnolija, kao događaji koji su se stvarno desili. Da li je reč o neverovatnom sticaju okolnosti ili o pravim urbanim legendama? Verovatno su priče ipak kombinacija stvarnosti i „pumpanja“, ali granice nisam uspeo da odredim… Da li je to uopšte i potrebno?

(tekst je objavljen na portalu www.nadlanu.com, u rubrici “lifestyle”, podrubrika “Dačine urbane legende”)

Pažnja – otkrivena ajkula u Dunavu

… nešto veći čamac usidren na jednom pristaništu u Mađarskoj nosi naziv AJKULA. Ali, ako ste dovoljno raspoloženi i ako zaobiđemo ovu krajnje nezanimljivu činjenicu da je reč o čamcu, možete da krenete s prepričavanjem o tajanstvenoj ajkuli koja boravi u Dunavu i proždire šta stigne… Tako ćete ući u klub „tvoraca urbanih mitova“.

O GRESIMA I LEGENDAMA NASTALIM ZBOG NJIH

Čovek vozi automobil. Žuri. Dolazi do raskrsnice. Trebalo bi da skrene desno, a na semaforu mu je uslovno zeleno (svetleća zelena strelica koja pokazuje da može da skrene desno ukoliko nema saobraćaja sa leve strane). Vozač skreće prilično brzo i odjednom ugleda kako mu u susret dolazi kamion koji ide levom trakom jer upravo obilazi autobus u desnoj traci. Sudar je bio neizbežan. Vozač automobila ostaje na mestu mrtav.
U isto vreme nekoliko stotina kilometara dalje još jedan vozač na sličnoj raskrsnici skreće  desno. Odjednom ugleda kamion koji je bez razloga prešao u levu traku i koji mu dolazi u susret ogromnom brzinom. Sudar je bio neminovan. Vozač automobila gine.
Kasnije će se ispostaviti da su vozači oba automobila bila blzanci. Reč je o braći koji su poginulimaltene u istom trenutku, na gotovo isti način. Delilo ih je samo nešto više od 200 km prostora. Inače, ovi slučajevi su se dogodili u dva manja mesta u Nemačkoj.

I tu se priča ne završava. Vozači oba teretna vozila (kamion i kamionet) takođe su bila braća, doduše ne i blizanci. Oba su preživela. Prvi je tvrdio da mu je to prvi put u životu da je pokušao da obiđe autobus na raskrsnici, a drugi nije mogao da objasni zašto je odjednom sa svojim vozilom prešao na levu stranu.

Ni ovde se priča ne završava. Utvrđeno je da su očevi i poginule i preživele braće bili pripadnici nemačke vojske koja se 1944. godine povlačila pred savezničkim snagama. Jedan od njih je u bici na Ardenima poginuo pod sumnjivim okolnostima – smatralo se da je nastradao od tzv. „prijateljske vatre“ (metka koji je ispalio neki drugi nemački vojnik). Drugi vojnik (otac braće koja su vozila automobile) se nekoliko godina posle rata ubio ostavljajući iza sebe oproštajno pismo u kojem je priznao da je u vreme rata učinio neoprostiv zločin, ne objašnjavajući tačno šta se dogodilo. Ispalo je da „grehovi otaca padaju na sinove“ baš kao što često tvrde pripadnici crkve.

Ova urbana legenda je jedna od onih koje su se mnogo prepričavale po celom svetu u već pomalo davnim osamdesetim godinama prošlog veka. U sebi krije pouku koja potpuno odgovara nekome ko želi da te preobrati u vernika i prbliži te crkvi. Zato se i pretpostavlja da su pripadnici sveštenstva raznih vera i religija veoma često promovisali neke od sličnih mitova (a pojedine čak i sami izmišljali) i potom ih „bacali u promet“ ne bi li strah koji ove priče izazivaju kod slušalaca naterao mnoge od njih da se „približe Bogu“ preko crkve. I to je trajalo vekovima. Neke od sličnih priča poslužile su i kao inspiracija mnogim velemajstorima književnosti (npr. Umberto Eko – „Ime ruže“) da naprave sjajna dela.

(tekst je objavljen na portalu www.nadlanu.com, u rubrici “lifestyle”, podrubrika “Dačine urbane legende”)

Zašto žene kažu „NE“ na venčanju

… zato što ih pravoslavni popovi pitaju “Da li te je neko na to naterao” i “Jesi li se nekom drugom obećala”. Dakle, na pravoslavnim venčanjima se govori dva puta NE i samo jednom DA. Prava poslastica za nihiliste. A što se mene tiče: Ja nihilista? Ne, nikad, nikako! A sada je vreme da se opet posvetimo urbanim legendama – pričama koje od vas očekuju samo “DA! DA! TO JE TO!” reakcije.

KOJA JE VEZA IZMEĐU IZBORA U SRBIJI I HELENSKOG HOROSKOPA

Početkom septembra 2000-te godine, nekoliko nedelja pre izbora u Srbiji, zemljom je počela da kruži priča da su još Tarabići u svojim proročanstvima predvideli da će “vođa u Srbiji na samom kraju XX veka postati čovek koji u svom prezimenu nosi ime mesta u kojem je rođen”. Priča je još tvrdila da su braća Tarabić predvideli kako će “novi predsednik biti dobar, smeniće zlog koji je bio na vlasti, a potom će u Srbiji zavladati blagostanje i svi će se tog perioda rado sećati…”.

U to vreme sam radio na Radio Indeksu i svakoga dana sam imao priliku da (ili od nekog poznanika ili od nekog slušaoca/teljke koji su se uključili u program) čujem ovo predskazanje. Naravno, svi koji čuju ovakvu vest odmah će prepoznati u Vojislavu Koštunici (rodno mesto Koštunići) budućeg predsednika. Prelistao sam zato knjigu “Kremanska proročanstva” u kojoj su zabeležena sva predviđanja vidovite braće, ali dotičnu prognozu nisam našao. Počeo sam da se raspitujem kod onih koji su tvrdili da su to pročitali u knjizi i kod onih koji su govorili kako su to čuli iz sigurnog izvora (priređivača knjige, rođaka braće Tarabić, našeg poznatog istoričara, prijatelja koji je to proverio i nema potrebu da laže itd.). Neki od njih su tvrdili kako je reč o specijalnom 17. izdanju – (kobajagi) ovog predskazanja nema u ranijim izdanjima.

Učinilo mi se glupim da jedna ovakva konkretna prognoza ne nađe svoje mesto u prvom izdanju knjige iz 80-ih godina, nego tek u 17-om. Ipak, komercijalni značaj ovakve prognoze je suviše veliki pa bi bilo glupo ne objaviti je odmah – u prvom izdanju. Zato sam stekao utisak da je reč o “buvi” (aberu, lažnoj vesti…) koju je neko pustio i koja je polako postajala urbana legenda. Posle nekoliko dana istraživanja, saznao sam da je pre nedelju ili dve u kafani “Vltava” na Vračaru (Beograd) sedelo neko opoziciono društvance, a među njima i pisac Dušan Kovačević. Dotični je govorio kako je cela Koštuničina kampanja odlična i samo joj fali neki dodatak – neki mitski začin ne bi li opozicija konačno pobedila. “Fali nam nešto ubedljivo, a teško proverljivo. Neko proročanstvo, bajka…”, govorio je Kovačević. I tako se rodila priča o predviđanju braće Tarabić.

Nastala je namah, a još brže se selila od usta do usta jer je bila u vezi sa aktuelnom temom. Čak su i novine počele da je objavljuju. Neke su znale o čemu je reč (“Danas”), a neke su je prenosile kao zanimljivost bez proveravanja izvora. I danas mnogi koji su ovu legendu čuli veruju da je reč o istini (činjenici). Ovo je još jedan dokaz da najbrže prenosimo one vesti ili urbane legende u koje želimo da verujemo – mnogo brže nego one koje su istinite.

Kada smo već kod radija (bar indirektno), evo jedne malene dezinformacije – urbane legende koja je nastala pre dvadesetak godina, ali se u međuvremenu izgubila. U emisiji Ozon na Beogradu 202 gostovao je Dejan Maričić, prevodilac knjige Helenski horoskop. Dva sata je pričao o horoskopu koji su stvorili stari Grci, a pomoću kojeg su određivali ljudske sudbine. Desetak slušalaca je bilo uključeno u program, dobili su od gosta odgovore na svoja pitanja, saznali su koji su znak u Helenskom horoskopu (Posejdon, Apolon, Afrodite… zavisi pre svega od dana u nedelji u kojem ste rođeni).

Na samom kraju ove priče voditelj i gost su priznali da je reč o šali, da ovakav horoskop ne postoji, da je potpuno izmišljen i preporučili slušaocima da u opštoj poplavi raznih horoskopa (evropski, kineski, kigaku – japanski, afrički, astečki, horoskop severnoameričkih indijanaca…) ipak više veruju sebi nego tumačima zvezda. Uprkos ovome, iako je ovo priznanje objavljeno još tri puta do kraja emisije, stalno su zvonili telefoni u studiju – neverovatno veliki broj slušalaca je želeo da čuje nešto o svom “helenskom znaku”. Sledeća tri meseca na adresu emisije je stizalo stotina pisama sa narudžbinama za knjigu i raznim pitanjima u vezi sa “helenskim horoskopom”.

Neka ova priča posluži kao primer koliko je demanti slabiji od originalne vesti. Naročito kada ŽELIMO DA VERUJEMO u nju.

(tekst je objavljen na portalu www.nadlanu.com, u rubrici “lifestyle”, podrubrika “Dačine urbane legende”)

Skinite 50 kilograma za mesec dana

… Šta treba da uradite – morate da pronađete osobu suprotnog pola tešku 50 kilograma. Besomučno joj se udvarajte mesec dana i ona će, najverovatnije, posle tog vremena pristati da je „skinete“. Javite nam da li ste uspeli, a u međuvremenu vas „častim“ sa još jednom urbanom legendom.

Dve priče koje slede prepričavale su se u Beogradu pre sedamnaest godina. Bilo je to doba hiperinflacije, vreme kada je vekna hleba koštala nekoliko milijardi dinara, doba koje je obeleženo grafitom koji je jedan dečkić napisao na kutiji za toalet papir u kupatilu stana u kojem je živeo: SAMO ZA GOSTE! Bilo je to vreme kada ste hleb plaćali na ulazu u samoposlugu da ne bi slučajno poskupeo u međuvremenu. Tada se svako snalazio kako je znao ne bi li došao do para i tako opstao.

Poligon za polaganje vozačkog ispita u Novom Beogradu. Kandidati dolaze, najčešće sa još nekim (roditeljima, prijateljima) i čekaju svoj red. Ponekom od njih s vremena na vreme prilazi jedan čovek i nešto im priča – diskretno, polušapatom, gotovo sramežljivo obarajući pogled dok govori.

„Poznajem jednog od članova komisije. Za 200 maraka mislim da bih mogao da ga ubedim da bude blag. Šta vi mislite o tome?“ Neko ga odmah otera, neko kaže da će da razmisli, ali bude i nemali broj onih koji se maše za džep. Uz novac ide i dodatna priča: „Malo smo zakasnili sa predajom para, ali sve ću da pokušam…“ Čovek se potom odgega do ljudi iz komisije, nešto sa njima kratko priča, a onda se povlači na kraj poligona. Sačeka da vidi da li je „njegov klijent“ položio pa onda prilazi onima koji su mu platili uz dve varijante priče:

Varijanta A (ako „klijent“ položi) – „Eto, sve je dobro prošlo. Nadam se da ste zadovoljni. Rekao sam vam, moj poznanik će sve da učini. Mnogo sreće!“
Varijanta B (ako „klijent“ ne položi) – „Stvarno sam sve pokušao, ali drugi policajac iz komisije je bio tvrd, posebno zato što je kandidat učinio veliku grešku na raskrsnici…sve sam pokušao, ali danas nije išlo. Evo, vraćam vam novac.“

Naravno da dotični nikada nije ni ponudio mito policajcima iz komisije nego je vraćao novac ako bi osoba pala na ispitu, a zadržavao bi ga ukoliko „klijent“ prođe. Po nekoliko stotina maraka dnevno, puta radni dani – eto ideje kako se možda neko od novokomponovanih tajkuna obogatio (i zašto se kaže „Ne pitaj me samo kako sam zaradio prvi milion…“). Zadovoljni klijenti ovoga prevaranta nikada nisu saznali da su položili vozački „bez veze“, zasluženo.

Vrlo slična legenda prepričavala se i o izvesnom portiru na nekom fakultetu koji je na isti način uzimao novac, a onda ga vraćao ako student ne položi ispit uz obrazloženje da se stvarno ništa nije moglo jer „mali (ili mala) pojma nije imao/la“. S druge strane, studenti koji su znali da je „ispit kupljen“ znatno hrabrije su stajali pred profesorom i mnogo odlučnije odgovarali na pitanja tako da je dosta njih položilo ispit upravo zato što su na ovaj način „zaustavili tremu“!

Boris Tadić odleteo na Mars…

… izjava koju je danas (kao i svaki dan) za televiziju dao Boris Tadić emitovana je u centralnom dnevniku RTS-a. Radio talasi kojima se ova poruka šalje do tv prijemnika kreću se po atmosferi Zemlje, a potom izlaze iz nje i nastavljaju svoj put kroz svemir brzinom svetlosti. Tako je izjava predsednika Tadića već odavno stigla do Marsa i odmah nastavila svoj put dalje kroz Sunčev sistem. Potom je očekuje spektakularan put do obližnjih zvezdanih sistema naše Galaksije, zatim i do bliskih nam Galaksija, a onda i do najudaljenijih delova bezgraničnog prostora. Nema sumnje da će izjava predsednika o Srbiji koja svakim danom sve više napreduje u svakom pogledu i brzinom meteora se kreće ka Evropskoj uniji naići na buran prijem kod svih eventualnih slušalaca širom kosmosa jer će to biti dokaz o postojanju vanplanetarnog (reč je o njihovoj planeti) života. Takođe, nema sumnje da predsednik ima mnogo veće šanse da se putem neke od svojih  „niko više ne može da ih prebroji“ izjava sretne sa vanzemaljcima nego stanovnik Zaklopače Jovica Milenković koji je jednom uključen u tv emisiju u kojoj je gosta-političara pitao „kako može da živi sa platom od 120 evra mesečno“. Filozofi sa planete na koju stignu obe izjave odmah će zaključiti da je vanplanetarni oblik života – primerak B (Jovica) svojom usamljenom nedoumicom u pogledu egzistencije potvrdio samu egzistenciju što se u gnoseološko-ontološkoj matematici potire. S druge strane, vanplanetarni oblik života – primerak A (predsednik) svojom učestalošću ponavljanja floskule o kinetičkoj energiji dela planete koji se sjedinjuje sa drugim delom planete, izrazio opšti princip koherentnosti Univerzuma.

Dakle, molim vas, ako vas uključe u neku tv emisiju, vodite računa o tome šta pitate, kako pitate i koga pitate.

Toliko o neobičnom naslovu iza kojeg se, kao i obično, krije još jedna urbana legenda…

POBEDNIK UVEK DOBIJE MANJE OD ORGANIZATORA (planetarni pricip)

Ko mi pošalje najveći krompir dobiće od mene 1000 funti – tako je glasio sadržaj oglasa objavljenog istog dana u više dnevnih novina u Velikoj Britaniji. Naravno, Englezi su uvek u takmičarskom raspoloženju i maltene svaki uzgajivač krompira je na ovaj „konkurs“ poslao svoga najvećeg „debeljka“. Organizator konkursa je pobedniku, pošiljaocu „diva među divovima“, zaista dao obećanu nagradu. Takođe, prodao je ostatak dobijenih krompira (reč je o tonama) po diskontnoj ceni i zaradio desetine hiljada funti.

Ovo je klasičan primer igre koja ne predstavlja prevaru već vrhunsku domišljatost organizatora. Legenda kaže da je autor pomenutog oglasa čovek iz „naših predela“ koji se bez prebijene pare našao u Londonu – neophodno je bilo da hitno smisli način da dođe do para i tako je došao na ideju za ove „olimpijske krompir igre“.

U Mađarskoj tvrde da je ovo organizovao njihov sunarodnik koji se našao u novčanim neprilikama u sred Engleske. Bugari se kunu da je reč o „bratku“ koji je zapao u dugove i očajnički pokušao da se izvuče iz njih. Slične krompir-priče čućete u još nekoliko zemalja. Pravu istinu ne znamo, ali je jasno da se niko ne bi otimao oko „nacionalnog autorstva“ ove priče da krompir-oglas nije urodio plodom.
(tekst je objavljen na portalu www.nadlanu.com, u rubrici “lifestyle”, podrubrika “Dačine urbane legende”)

Ćurka ubila slona karate udarcem!

Sve je sasvim jednostavno. U nedeljnim fotama koje su igrali sa društvom njih dvoje su izvukli dvodnevne nadimke „ćurka“ i „slon“. Sutra su oboje išli na čas karatea kod istog intruktora. On je pokazivao jedan novi udarac, a ona i on su dobili zadatak da ga demonstriraju. Ona je bila malo nepažljiva i slučajno ga zakačila tim udarcem po stomaku tako da je on posrnuo i pao. Odmah mu se izvinila i upitala ga da li je sve u redu. On je ćutao, a ona ga je uzbuđeno upitala: Ma šta ti je, reci mi! On joj odgovori poznatim biserom iz filma: Sad mi nije ništa – ubila si me k`o zeca! Naravno, da je reč o predsednici Narodne skupštine i predsedniku države – ovaj naslov bi objavile i novine. Ovako, iskoristio sam ga za uvod u još jednu urbanu legendu.

ZAŠTO JE DOBRO IMATI STARIJEG BRATA ILI SESTRU

U vreme dok se na radio programu Beograd 202 nedeljom uveče realizovala emisija OZON, običaj je bio da slušaoci putem telefona ostave neku poruku lične prirode, a voditelj je potom pročita “direktno u etar”. Veliki broj slušalaca je uz poruku ostavljao i broj telefona ne bi li im se “na ćaskanje” javio neko kome se poruka svidela ili ga/je isprovocirala. Mnogo je lepih poznanstava sklapano na ovaj način, a naredna priča je u vezi s jednim od njih.

Okupilo se malo muško društvo u praznom stanu na redovnoj nedeljnoj partiji karata. Uz kartanje slušao se radio  (OZON). U jednom trenutku neko iz društva predloži da ostave neku poruku i uz nju domaćinov broj telefona. To i učiniše. Na drugom kraju grada poruku je čula jedna devojka koja je osluškivala radio uz čitanje knjige omiljenog pisca. Zapisala je broj telefona i nedugo zatim ga i nazvala. Javio se mladić – domaćin “nedeljnog kartanja” i otpočela je već dobro znana “telefonska priča”. Uskoro, momak prestaje da igra karte i posvećuje se isključivo svojoj novoj poznanici. Razgovor je potrajao nekoliko sati i, pošto je bio veoma zanimljiv, oni odluče da ga nastave uz kaficu. Dogovore se zato da se nađu kod Terazijske česme sutra (ponedeljak) u sedam uveče.

Nekoliko minuta kasnije momak se seti da sutra uveče ima neodložnu obavezu na koju je potpuno zaboravio kada je ugovarao sastanak. Šta sada da radi – nije uzeo broj telefona svoje nove poznanice! Sačekaće, možda će ga ona pozvati sutra pre sastanka…

Ponedeljak. Po podne. Devojka se sprema da ode do Terazija. Odjednom, zvoni telefon – javlja joj se najbolja drugarica koja se našla u nekoj nevolji. Moli je da hitno dođe kod nje. Naša junakinja brzo poseže za telefonom da svom novom poznaniku javi da nije u mogućnosti da dođe na sastanak…

Iako se do poslednjeg trenutka nadao, ona se ne javlja. Na pamet mu padne jedna ideja i on na brzinu izlazi iz kuće i odlazi do obližnjeg košarkaškog terena gde je njegov dve godine mlađi brat igrao basket…

Ona poziva broj koji je okrenula sinoć. Telefon zvoni; niko se ne javlja. Na pamet joj padne zanimljiva ideja i ona odlazi u susednu sobu kod svoje godinu dana mlađe sestre…

On objašnjava svom bratu: Devojka je super. Bilo bi glupo da je ispalim. Idi zato ti do česme, predstavi se kao ja, popričaj malo s njom, časti je kafu i dogovori neki naredni sastanak, pa ću joj ja naknadno sve objasniti…

Ona priča sestri: Tako je slatko zvučao sinoć. Baš bi mi bilo žao da se danas razočara zato što nisam došla na sastanak. Idi zato ti umesto mene, predstavi se kao ja ako hoćeš, ako nećeš ne moraš – samo idi do česme, molim te…

Mlađi brat i mlađa sestra nalaze se u dogovoreno vreme na dogovorenom mestu. Oboje se predstavljaju imenima svojih starijih članova porodice. Počne priča i oni ubrzo shvate da su stvoreni jedno za drugo. Padnu i prvi poljupci!!!

Nedelju dana oni su se zabavljali pod lažnim imenima, a onda je cela zavrzlama otkrivena.

Do ovog momenta, manje-više, priča je istinita. Dalje, legenda kaže da su se “malci” (mlađi brat i sestra) uskoro i venčali.

Šta se, međutim, događalo sa stvarnim akterima “telefonskog poznanstva”? Da li vas to interesuje? Ili je postojeća priča sasvim dovoljna za prepričavanje u društvu. Ako je neko baš znatiželjan neka napomene to u “komentaru” pa ću nastavak ove priče ispričati u sledećoj urbanoj legendi…

(tekst je objavljen na portalu www.nadlanu.com, u rubrici “lifestyle”, podrubrika “Dačine urbane legende”)

Hitna pomoć udarila u Hitnu pomoć

… a u sudaru poginuo nije niko! Zato što je sudar izmišljen. Baš kao i oni sudari koji se nalaze u našoj priči koja sledi. Mada, možda nisu oni izmišljeni. Možda je izmišljeno nešto drugo. A možda je i dosta toga istina. Što bi rekao neko: Na vama je…

Čovek je imao srčani napad. Vozilo Hitne pomoći je ubrzo došlo, medicinari su smestili čoveka u vozilo i zaputili se ka bolnici. Na putu ka najbližem urgentnom centru vozilo Hitne pomoći doživelo je lakši sudar sa jednim taksi-automobilom. Usled ovoga izgubljeno je između dva i tri minuta na putu ka bolnici. Na ulasku u operacionu dvoranu pacijent je još davao znake života.

Operacija je uspešno završena i pacijent je prebačen u šok sobu. Nedelju dana kasnije otpušten je na kućno lečenje. Dve nedelje kasnije je doživeo još jedan srčani napad (lekari kažu da se nije pridržavao terapije) i ponovo je pozvana Hitna pomoć. Vozilo je stiglo kroz 12 minuta, ali ovaj put pomoći nije bilo. Čovek je izdahnuo još pre nego što su lekari stigli. Ni proces oživljavanja nažalost nije dao nikakve rezultate.

To bi, u stvari, bilo sve.

Sutradan, jedan čovek priča prijatelju: Čuo sam da je neki tip dobio srčku. Hitna pomoć došla, povezli ga, a onda se sudarili sa nekim kamionom i čovek ostao na mestu mrtav…
Istoga dana, neka žena govori prijateljici: Ovih dana, pričala mi komšinica, neki mladić se povredio, ne znam kako, ali kaže ona da je Hitna pomoć došla brzo, krenuli su ka bolnici i doživeli saobraćajnu nesreću u kojoj su svi ostali na mestu mrtvi…

Uveče – isti dan – neki momak priča devojci: Tip dobio neki napad, ljudi pozvali Hitnu, ovi došli i ubacili ga u kola, a potom su se skršili u neki drugi auto i tip pogine…

Prekosutra u više kafana (kafića): Čovek imao srčani ili moždani udar. Porodica brzo pozvala Hitnu pomoć, ovi stigli, ubacili čoveka u kola i krenuli sve sa sirenama levom trakom da mu spasu život. Ali, na jednoj raskrsnici udare u kamion i svi poginu.

Tri dana kasnije čovek priča šefu na poslu: Kum mi juče ovo ispričao – njegov najbolji prijatelj dobio moždani udar. Dođe Hitna, stave ga u kola, krenu ka bolnici i dožive sudar. I svi poginu osim tog čoveka. Dođu druga kola, prebace ga u bolnicu i tamo ga lekari ne prime odmah na operaciju i čovek umre…

Posle nekoliko dana – Žena mi pričala, njena prijateljica je nazvala telefonom i rekla joj da joj je muž imao neko trovanje i ona brzo pozove Hitnu, ovi dođu, povezu ga i na putu nalete na neka kola. Pogine lekar u Hitnoj pomoći, a njen muž i vozač ostanu živi. Brzo dođe druga Hitna i odveze ih u bolnicu. Na ulazu u bolnicu im otkažu kočnice i udare o zid. Brzo ih sve prebace na operaciju i prežive oba vozača koji su krivi, a njen muž i još jedan lekar umru…

Istoga dana (drugo mesto, drugi ljudi) – Neki lik pao u komu, srce, mozak, stomak – ko će ga znati šta – i njegovi odmah Hitnu. Ovi dođu, bace ga u kola i fijuknu ka bolnici. Ali na semaforu neki kreten zgazi na gas i udari ih. Poginu dvojica iz Hitne, a čovek preživi. Pošalju druga kola po njih. I ovi se sudare, svi poginu, a čovek dodatno slomi nogu, ali bude živ. Onda dođu treća kola i na ulazu u bolnicu zviznu o zid. I svi poginu…

Nakon mesec dana – Neki čovek je čistio pištolj i nije vodio računa da li postoji metak u cevi. Pištolj slučajno opali i pogodi ga u glavu. Porodica ga nađe u lokvi krvi, ali je još živ. Brzo zovu Hitnu, ona dođe, ubace ga u kola, požure što su mogli brže i na putu dožive saobraćajnu nesreću. Svi poginu osim tog čoveka. Dođe druga Hitna do njega, uzmu ga i ponovo bude neki udes i opet taj čovek preživi. Dođe treća Hitna i ona udari u neka kola. Pošto je to bilo blizu bolnice neka dva prolaznika ga ponesu na nekim improvizovanim nosilima tih 100 metara, i na samom ulazu u bolnicu ispuste ga u žurbi i on padne na neki kamen i slomi vrat. Što ti je život…

Posle godinu dana – Moj brat, pa muž njegove sestre, šta mu on dođe, šurak, zet, jetrva, oleander, neki k…. već. E, pa taj tip pretio nekim jakim igračima i ovi mu spreme sačekušu. Izbuše ga, ali on ostane živ. Dođe Hitna, povezu ga i nalete na neku cisternu. Svi poginu, on živ! Dođe druga Hitna, i oni dožive saobraćajku, i svi poginu, a on živ! Sada dođe treća Hitna, a likovi što su ga izbušili čuju da se on pati po kolima Hitne – ima njihov šef neku kombinaciju sa šefom bolnice za srce – dakle, oni pojure treću Hitnu i zapucaju u gume. Hitna se prevrne, udari u njih i svi poginu osim tog tipa. Operišu ga, a posle ga njegovi sklone u Italiju do daljeg. A onda krene osveta – sve ovo što čitaš poslednjih dana – to je to, burazeru, znam ja, mene ne mogu da prevare, što bi inače Ćopavi smaknuo Ušatog ako nije to?

Posle deset godina – neki tip dobio srčku i ubace ga u kola Hitne. A vozač Hitne valjda dugovao nekom neku lovu i baš tim kolima nameste sačekušu i sve ih pokokaju osim što taj tip sa srčkom preživi. I sad pošalju druga kola Hitne, ubace ga u njih, ali i ona dožive sudar. Opet samo taj tip preživi. Dolaze treća kola, lekar tipa koji je sav krvav ogrće svojim belim mantilom, ubacuje ga u kola i brzo krenu ka bolnici. U međuvremenu tipovi koji su pucali čuju da je neko preživeo, ali ne znaju ko i organizuju tipa na ulazu u bolnicu. Ovaj sačeka kola Hitne, vidi otvaraju se vrata i izlazi neki tip u belom mantilu, za njim tip u civilu. I pukne ovoga u civilu ne znajući da je to lekar. I ovaj lik opet preživi. Kakav srećnik,a?

Posle dvadeset godina – E, SADA TI UPIŠI ONO ŠTO ĆEŠ ISPRIČATI NEKOME POŠTO SI PROČITAO/LA SVE OVE PRIČE………………………………………………………………………………….

………………………………………………………………………………………………………………………………….

Činjenice – jedna od ovih verzija je, u principu, najbliža istini. Dve sam izmislio maločas. Ostale sam čuo u poslednjih desetak godina na raznim mestima i od raznih ljudi! Sami pronađite onu koja je istinita, a onu koja vam se najviše sviđa ispričajte nekome već danas. Sami odlučite da li ćete sagovorniku da kažete da ste je pronašli na internetu ili je to doživeo “muž pastorke vaše sestre od strica” ili “kum vašeg prodavca novina” ili…

U svakom slučaju – Nek’ zaživi ideja urbanih legendi.

p. s. Autorska prava za film koji će biti snimljen po nekoj od ovih priča uplatiti Fondu za razvoj Hitne pomoći.

To bi, u stvari, SADA, bilo sve!

(tekst je objavljen na portalu www.nadlanu.com, u rubrici “lifestyle”, podrubrika “Dačine urbane legende”)

Surovo ubijena jedna od najstarijih “žena” na svetu

…reč je o jednoj sekvoji, a kao što je poznato to je dugovečna vrsta drveta koja može da doživi starost od nekoliko hiljada godina. Dotična sekvoja je surovo presečena testerom, jer se nalazila na mestu u Kaliforniji gde bi trebalo da počne izgradnja jednog solitera. O ovom ubistvu malo je ko pisao, a naručioci i izvršioci uopšte neće biti kažnjeni. (Kao ni u Beogradu “ubice platana”) Možda će iz ove vesti izaći neka urbana legenda, a dotle – tema su one koje su već dobro poznate.

ŠTA SVE MOŽEŠ DA VIDIŠ U MAKARSKOJ

Znate li grafit „Mama i tata su rešili da obnove sećanje na medeni mesec i da ponovo negde otputuju posle 20 godina – mama putuje u avgustu, a tata u septembru“? Nešto slično dogodilo se bračnom paru iz Beograda još pre više od dve decenije. Plan je bio da odu na odmor u Rovinj i to u prvoj nedelji avgusta. Muž reče ženi da će on poslednju nedelju jula da ode na službeni put u Zagreb i da će odande da ode direktno u Rovinj – neka ga ona tamo sačeka. Žena odvrati da će ona nedelju dana da provede sa drugaricom u Dubrovniku i da će potom da ode do Rovinja da se tamo nađu.

makarska

On „odlazi na službeni put“, ali to je Makarska! Tamo je planirao da se zabavi sa svojom ljubavnicom nedelju dana. Žena odlazi „da se nađe sa drugaricom u Dubrovniku“, ali u stvari odlazi da se nađe na jednonedeljnoj uživanciji sa svojim ljubavnikom – da li treba da pominjem da je destinacija bila Makarska!? Da li ste već pretpostavili da su oba para odseli u istom hotelu? Kako biste vi završili ovaj zaplet? Dogodilo se sledeće: ljubavnica i ljubavnik bračnih drugova upoznali su se u hotelu i zakazali zajedničku večeru u obližnjem restoranu. Prvi su stigli muž i njegova ljubavnica. Žena i ljubavnik nedugo zatim dolaze za sto! Šok i sve ostalo!!

(tekst je objavljen na portalu www.nadlanu.com, u rubrici “lifestyle”, podrubrika “Dačine urbane legende”)