Ko je ukrao lepotu?

28 05 2010

Dok razmišljamo o svetu oko sebe čini nam se da su nestale mnoge lepršave stvari. Kao da ih je neko jednostavno odneo jednog dana, a da to niko nije odmah primetio – to shvatimo tek sa zadrškom. Nekih od tih stvari ne možemo ni da se prisetimo – samo znamo da nam nešto fali, a često ne umemo da objasnimo šta je to…

Možda postoji odgovor na pitanje kako je do toga došlo. O tome govori priča koja sledi.

Predsednik uprave velike kompanije dobio je na poklon karte za koncert –  na programu je bila Šubertova „Nedovršena simfonija“. Predsednik je zbog obaveza morao da propusti ovaj događaj pa je karte dao jednom od menadžera u firmi. Sutra ga je upitao kako je bilo na koncertu, a menadžer mu je istog trenutka predao pisani izveštaj:

1 – U posmatranom razdoblju četiri svirača oboe nisu imali šta da rade. Njihov broj treba

redukovati, a njihove poslove treba rasporediti ostalima u orkestru. Ovaj potez će ukloniti varijacije u aktivnostima.

2 – Svih 12 violina je sviralo identične note. To je nepotrebno dupliranje – osoblje te sekcije treba drastično smanjiti.

3 – Nema svrhe da duvači ponavljaju iste deonice koje su već odsvirali gudači. Kada bi se uklonile sve deonice koje se ponavljaju koncert bi mogao da se skrati sa dva sata na svega dvadeset minuta! Da je Šubert vodio brigu o tim stvarima, verovatno bi dovršio simfoniju!

4 – Dirigentov nastup može da se snimi i orkestar može u svakom sledećem izvođenju da ga prati na video bimu – tako dirigent može da bude angažovan honorarno samo za jedan nastup

5 – Posle koncerta treba prodavati DVD sa prvim stavom uz snimke krupnih kadrova publike – prodavali bi se kao uspomene sa venčanja ili sahrana.

Eto, tako su nestale neke lepe stvari, tako je lepota zipovana i smeštena u neki sporedni folder sveta menadžera u kojem živimo…





Proverite da li ste spremni za prijemni ispit

27 05 2010

Tek što nisu počeli prijemni ispiti za srednje škole i fakultete. Neko će da se priprema do poslednjeg trenutka, a onda da se suoči sa tremom, neko će izaći na blef, neko već zna sve što je potrebno…

Pripremio sam za vas jednu priču koja važi za sve učesnike svakog od prijemnih ispita. Ako priču budete odmah razumeli gotovo je sigurno da ćete položiti prijemni. Jeste li spremni za priču – evo je:

Igrali se žmurke Njutn, Aristotel i Paskal. Žmuri Aristotel. Paskal se sakrije iza jednog žbuna, a Njutn stane iza Aristotela. Onda nacrta u pesku kvadrat veličine metar puta metar i stane u njegov centar. Aristotel se okrene i kaže: “A, Njutne, vidim te!” A Njutn će na to: “A ne, ti vidiš Njutna u metru kvadratnom, a to je Paskal!”

Jeste li se nasmejali – u tom slučaju ćete maltene izvesno proći na prijemnom. Za one koji nisu “iz cuga” pronikli u prvu priču, hajde da probamo sa drugom. Evo je:

Teorema o plati kaže da naučnici i inženjeri nikada ne mogu da zarade toliko novca koliko biznismeni i prodavci. Jednačine u ovoj teoremi baziraju se na dva postulata: prvi kaže “znanje = moć (snaga)”, a drugi “vreme = novac”. Svako zna da je SNAGA odnosno MOĆ = RAD /  VREME. Iz dva postulata i ove formule proizilazi da je ZNANJE = RAD / NOVAC. Iz ovoga lako dobijamo da je NOVAC = RAD / ZNANJE. Dakle, kada ZNANJE teži nuli NOVAC teži beskonačnosti, bez obzira na uloženi RAD. Čak i kad je uloženi RAD izuzetno mali. I obrnuto, kad ZNANJE teži beskonačnosti NOVAC teži nuli čak i kad je uloženi RAD veoma veliki. Zaključak: Što manje znaš – to više novca zarađuješ!

Ako ste glatko propratili ovu priču, vi imate velike šanse da prođete prijemni.

Ako ste imali problema sa praćenjem ove priče, možda i nećete proći na prijemnom, ali ćete zato jednoga dana imate ogromne količine para…

(tekst je u maju objavljen na Radiju Tri iz Beograda, u rubrici „Beograd za poneti – rasprodaja grešnih misli“)





Kako greška postaje smernica…

26 05 2010

Pre nekoliko nedelja izvesni Boško Ristić, žuto plavi kadar, izjavio je na televiziji da je pismo kritike reforme pravosuđa u nas (koje je poslao predsednik Evropske komisije Barozo), bilo privatno pismo. Iz Društva sudija su odmah reagovali i poslali televiziji pismo sa zaglavljem koje dokazuje da je reč o zvaničnom pismu. Posle ovoga Boško se nije javljao. Iako je slagao ili, ako hoćete, lupio na mediju – nije kažnjen, nije kritikovan, nije izbačen iz partije, nije leteo sa funkcije, nije čak morao ni da kleči na kukuruzu zbog toga. A ko zna koliko je puta uradio nešto slično kada ga nisu otkrili… Džems Bond je imao licencu da ubije – da li vam visoka stranačka funkcija daje licencu da slažete? Sećate li se onog klinca koji je izjavio: Kad porastem biću političar i mama više neće moći da me bije kada lažem… Ovo je samo jedan primer od hiljade sličnih grehova ili grešaka domaćih oblika života koji sebe nazivaju političarima. A u običnom životu (koji hteo to ili ne kopira politički život), kada neko pogreši, kazna sve češće zavisi od visine plate, odnosno političkog položaja.

Da vidimo kako to izgleda u praksi u slučaju da na poslu neko načini veliku, ozbiljnu grešku.

Ako imate platu do 20 000 dinara reakcija na vašu grešku će biti “Glupi nesposobnjaković” i trenutni otkaz!

Ako imate platu od 30 000 dinara za istu grešku dobićete veliku opomenu, a greška će biti upisana u lični dosije.

Ako imate platu od 50 000 dinara za pomenutu grešku dobićete samo opomenu.

Ako imate platu od 75 000 dinara dobićete usmenu kritiku, šapatom.

Ako imate platu od 90 000 dinara zatražiće od vas da sledeći put to uradite bolje.

Ako imate platu od 100 hiljada dinara zamoliće vas da sledeći put razmislite još jednom pre nego što to učinite.

Ako imate platu od 120 000 dinara za potpuno istu grešku zamoliće vas da predstavite novoosmišljene (od vas), načine rada.

Ako imate platu od 150 hiljada dinara za takvu vašu grešku neće biti nikakvih reakcija – odnosno, za nju će odgovarati vaši saradnici koji imaju plate do 90 hiljada dinara.

Ako imate platu od 200 hiljada dinara (koju mnogi zovu i poslanička plata), za takvu grešku ćete dobiti specijalno priznanje za nekonvencionalne metode rada i otkrivanje novih perspektiva.

Ako imate platu od 300 hiljada dinara (koja se zove još i ministarska plata), vašu grešku će da proglase za novu smernicu obavljanja poslova u preduzeću. Usput, pozvaće vas u upravni odbor, a dobićete i povišicu plate od najmanje 30 odsto.

Ako imate platu veću od 400 hiljada dinara (takozvanu predsedničku platu), vaša greška će biti proglašena strateškom odlukom!

A ako nemamo platu, ako smo nezaposleni – pitate se vi. Budite ponosni – u tom slučaju ste oslobođeni mogućnosti da napravite grešku…

(tekst je u maju objavljen na Radiju Tri iz Beograda, u rubrici „Beograd za poneti – rasprodaja grešnih misli“)





Niko kao ja…

25 05 2010

Koji vam je omiljeni predsednik danas? Sveti taj i taj – kažete vi. Nije ni čudo što kažete „sveti“. Neki novopriznati sveci su proveli na „dužnosti“ manje godina (sa svojim novim oreolima) od većine predsednika partija u Srbiji.

Da bismo izbrojali partije za koje se u Srbiji nešto značajnije glasa dovoljni su nam prsti na rukama. Da bismo prebrojali sve predsednike, odnosno lidere, odnosno vođe tih partija – prstima na rukama morali bismo da dodamo tek dva tri prsta na jednoj od nogu. Možda i dve zanoktice. Sve sami večiti predsednici – kladim se da svako od njih samo čeka da ga predlože za doživotnog predsednika stranke. I samo čekam šta će onda da kaže, s obzirom da je svaki od njih kao jednu od najvećih zamerki Titu upravo navodio taj doživotni predsednički status.

Sistem je poznat – ako želim da budem predsednik umesto predsednika, to mogu samo ako odem iz partije i napravim neku novu. A onda se u toj stranci ušančim, i ako neko želi da me smeni onda ga smoždim i uništim – neka ide i pravi sebi partiju.

Sve to podseća na onaj stari vic:

Putnik namernik dođe svojevremeno u jedan gradić u Sibiru i pita jednog meštanina:

Ko je najbolji advokat u gradu?

Ovaj mu odmah odgovori: Aleksej Ivanovič kad je trezan.

Putnik pita: A ko je drugi najbolji advokat?

Meštanin će na to: Aleksej Ivanovič kad je pijan!

Nema potrebe da se borimo za monarhiju – Srbija već ima desetak monarhija, odnosno partija čiji lideri kraljevski žive. I na miru, kao stari iskusni pauci, predu svoje male dinastije u koje hvataju sledbenike koji će im biti hrana…

Uostalom, znate onu staru indijsku psovku na J… – Izem ti partiju koja ima samo jednog sposobnog da bude predsednik!

Samim tim je sve rekla o sebi.

(tekst je u maju objavljen na Radiju Tri iz Beograda, u rubrici „Beograd za poneti – rasprodaja grešnih misli“)





O nestanku govedine i još nekim pojavama…

23 05 2010

Da li ste ovih dana jeli govedinu. Niste, naravno, ako je u kalendaru, i još važnije u novčaniku, i bio dan za meso to je sigurno bila junetina.

Verujem da ste odavno primetili da više nigde nema govedine – sada je sve junetina. Ona je mlađa i skuplja, naravno. Možda u kasapnicama računaju, ako su krave i proglašene ludim, junad to sigurno nisu. Situacija iz mesarskih radnji se prenela i na ulice grada – maltene svako ko se šeta ulicama želeo bi da bude junetina. Oblače se atraktivni minići i ostali delovi garderobe bez obzira na telesne lapsuse. Trend je takav da će uskoro svi poželeti da su teletina – a tu ima dosta osnova za porast „gurmanske pedofilije“.

Partizan je kao naša izvidnica ušao u Evropu i pokušao da oduži svoj boravak tamo sve samim produžecima. Nesumnjivo je da žene vole kada tim za koji navijaju izvuče produžetke, ali ne očekuju baš i loš završetak. Ipak, reč je o velikim uspesima košarkaša i vaterpolista – tako da samo očekujem da neko od političara progovori: Eto, crno-beli su nam pokazali put. Srbija je na vratima Evrope – naši stručnjaci upravo obijaju bravu.

A kada brava jednom bude obijena, čeka nas nesebična pomoć članovima porodice: Do tada će Grčkoj da se potpuno pridruže i Portugalija, Irska, Španija, možda i Italija. Kakva sreća za Srbiju sa svojih 700 hiljada gladnih što će moći da pritekne u pomoć evropskoj braći.

Mi nećemo osetiti grčku krizu, tvrde vlasti. Slažem se i odgovaram na to: VI nećete osetiti tu krizu, ali MI sigurno hoćemo. Baš zato da je vi ne biste osetili. Nema veze, pričaćemo vam kako je bilo, ako uopšte ostane neko da sluša.

Maj u Beogradu 2010. godine opisan je grafitom: Niti su oni ludi, niti sam ja zbunjen, a sve funkcioniše!

(tekst je u maju objavljen na Radiju Tri iz Beograda, u rubrici „Beograd za poneti – rasprodaja grešnih misli“)





S kim si, s njim si!

20 05 2010

Bliži se kraj školske godine, tu su i mature…

I ovoga maja majke će učiniti sve što mogu da bi njihova deca dobila dobre ocene.

Ako treba one će i da uče sa njima, preslišavaće ih… Majke su iste kao što su nekad bile.

A očevi – oni su isti kao nekad samo po tome što rado idu na roditeljske sastanke

samo u slučaju kada je razredna zgodna žena. Po svemu ostalom očevi su drugačiji nego pre 30-ak godina.

Nekad nisu bili voljni da pomognu deci u učenju iako su bili eksperti za teme iz predmeta u kojima su sinovi i kćerke imali slabe ocene. Nekada su se mrštili kada bi ih deca bilo šta upitala, a što ima veze sa školom. Samo bi, na bilo koje pitanje promrmljali: Ja sam sam završio školu, bez ičije pomoći.

Današnji očevi su mnogo susretljiviji i pažljiviji. Tolerantniji su. U duhu vremena. Postoji kod njih saosećanje za dečje probleme i velika volja da im se pomogne. Naravno, osim po pitanju morala, novo ustrojstvo građanskog društva u Srbiji na čelu sa nevladinim organizacijama učinili su da se i znanje modernih ćalaca izmeni u odnosu na znanje onih nekadašnjih očeva.

Evo kako danas ide razgovor između oca i sina-đaka.

–   Tata, da li mogu nešto da te pitam?

–         Samo pitaj, sine.

–         Kako glasi drugi Njutnov zakon?

–         Ne znam, sine.

–         A da li mogu još nešto da te pitam?

–         Samo izvoli, sine moj.

–         Gde je bila poslednja bitka koju je izgubio Napoleon?

–         Pojma nemam, sine.

–         Može li još jedno pitanje?

–         Kako da ne, sine moj.

–         Koji je glavni grad Brazila?

–         Ne bih znao, sine.

–         E, tata, izvini što ti ja dosađujem sa svim ovim školskim pitanjima…

–         Ma samo pitaj, sine moj. Kako ćeš da znaš ako ne pitaš!

Tako funkcioniše moderno građansko društvo. Današnja deca kao i bilo koji pojedinac iz zajednice, nisu prepušteni sami sebi. Uvek je tu neko koga mogu da pitaju. Nekad u nedostatku mogućnosti da bilo šta pitaju deca su morala sama da pronalaze odgovore. Danas, u nemogućnosti da dobiju bilo koji odgovor kad-tad će da se zapitaju

Mada… možda je i bolje što očevi ne znaju da sinove nauče nekim stvarima jer – najgluplje je kada ti rođeni otac objašnjava da si nastao od majmuna!

(tekst je u maju objavljen na Radiju Tri iz Beograda, u rubrici „Beograd za poneti – rasprodaja grešnih misli“)





Majstore, srednja!

19 05 2010

Moram danas nešto da vam priznam. Volim da prisluškujem razgovore putnika u autobusu, ljudi za susednim stolom u kafiću, rečenice koje izgovore prolaznici sa kojima se mimoiđem na ulici… Volite li i vi to da radite? Nije sramota to priznati. Inače bi bila sramota raditi za državnu bezbednost ili policiju, na primer. Evo, i Cvijan je to priznao i pola Srbije ga hvali. Doduše, druga polovina ga kobajagi psuje, ali u stvari prisluškuje šta su govorile one pop zvezde koje je snimao.

Mnogo može da se nauči prisluškivanjem. Eto, pre neki dan za stolom u kafiću slušam šta govori jedan stariji čovek svom kolegi sa posla.

On mu kaže: Verovatno se često pitaš zašto kod nas više nema dobrih majstora. Tačnije: zašto su tako retki? Zašto nema dobrih menadžera, pravih stručnjaka ili – zašto su oni skriveni od javnosti. Sad ću da ti ispričam priču i sve će ti biti jasno. I počne on priču:

Pukla kanalizaciona cev. Na intervenciju dolaze majstor i njegov pomoćnik. Šaht se izlio i pretvorio u “jezero” – kanalizacija miriše li miriše. Izvuku oni alat iz automobila, a majstor potom uđe u tu kanalizacionu smesu i kaže šegrtu:

“Ključ 20!”

Ovaj mu ga doda, a majstor zaroni i nema ga dva minuta. Odjednom izroni i reče:

“Ključ 18!”

Nakon pola sata ronjenja izlazi majstor sav prekriven lišajima, briše lice i kaže šegrtu:

“Uči, sine moj, uči, inače ćeš celi zivot samo ključeve dodavati!”

To ti je, moj brale, nema više onih koji će da se žrtvuju da bi posao bio dobro obavljen. Vode nas “dodavači ključeva” koji nisu spremni da zarone u probleme. To su oni koji samo znaju da pune kanalizaciju.

I tu njih dvojica počnu da šapuću tako da više nisam mogao da ih čujem. Šteta, ali osluškivanje po osluškivanje – i jednog dana napisaću “Vreme čudesa nad čudesima”. A vi ćete to da saznate prvi…





O Titaniku i Srbiji…

17 05 2010

Ovih dana internetom šetaju dve fotografije – dobio sam ih na mejl. Na jednoj je premijer zemlje nam Srbije, a na drugoj kapetan Titanika. Veoma su slični – kao dva rođena brata. Ispod fotografija neki zlobnik koji očigledno nije pristalica vlasti, dopisao je reči MISLITE O TOME.

Osim pomenute zanimljive fizičke sličnosti nisam uspeo da pronađem nikakve sličnosti između Srbije i broda koji je potonuo na svom istorijskom putu.

Dakle, Srbija žurno, bez mnogo gubljenja vremena na glupa razmišljanja, hrli u EU, a Titanik je bezobzirno i nepromišljeno hitao ka obali SAD.

Kapetana Titanika je vlasnik broda primoravao da plovi prebrzo jer je reč bila o velikim parama koje je pohlepni kapitalista želeo da namlati, a našeg premijera niko ne može da tera na to jer Srbija nema vlasnika. Narod Srbije je, citiram predsednika Tadića, vlasnik autorskih prava na državu Srbiju. U stvari, nisam ni siguran da je on to rekao, ali mi to toliko liči na Šapera da sam prosto morao da ovaj citat stavim u usta Đilasu.

Idemo dalje – Titanik je naleteo na santu leda, a mi nailazimo na topli doček gde god da se naš predsednik pojavi. Tako bar izgleda na našoj televiziji…

Na Titaniku je kažu, orkestar svirao dok je brod tonuo, a kod nas (srećom) muzičari ne dobijaju pare pa baš i ne sviraju mnogo.

Na Titaniku je postojalo malo čamaca za spasavanje, a Srbija ima sasvim dovoljno (čak i previše) jahti za spasavanje po svim lukama Mediterana.

Na Titaniku su žene i deca imali prednost kod ulaska u čamce za spasavanje, a u Srbiji žene i deca imaju prednost za ulazak u sigurne kuće.

Dakle, bojazni nema – ne ličimo na Titanik. Više ličimo na Karpatiju, brod koji je spasao preživele brodolomnike sa Titanika. Tako ćemo i mi – spašćemo Grčku od propasti jer ćemo i dalje preko leta na Egejsko more. Srbija – Karpatija, čak se i rimuje.

Usput, ne znam da li to znate, brod Karpatija je bio torpedovan 6 godina posle brodoloma Titanika i potonuo je nedaleko od Irske…

(tekst je objavljen u maju na Radiju Tri iz Beograda, u rubrici „Beograd za poneti – rasprodaja grešnih misli“)





Igrale se delije na sred jajne ćelije (nova epizoda priče o partizanima i četnicima)

12 05 2010

Pre neki dan dođe kod mene mali komšijin sin Mića i počne da se jada:

„Stvarno želim da porastem i da počnem da kapiram stvari, ali mi to ne polazi za rukom jer mi ništa nije jasno. Pazite ovako, pre nekoliko dana bude film „Bitka na Neretvi“ – iako su rekli na početku da nije preporučljiv za mlađe od 16 godina, ja sam se prošvercovao i gledao ga. Vidim iz filma da su partizani na čelu sa Titom bili junaci, a četnici su bili zli, pokvareni i gubitnici. Ali, danas i jedni i drugi primaju iste penzije. Kada sam pitao tatu da li i Nemci koji su se borili u bici na Neretvi takođe primaju boračke penzije on je hteo da mi zvekne šamar. Pa onda, nedelju dana ranije na istoj televiziji je bila neka politička emisija. Gledam svaku političku emisiju zato što nema tih upozorenja „kako program nije preporučljiv za mlade“. Elem, u toj emisiji je bio jedan čovek koji je svašta govorio o Titu i partizanima, kako su oni pravili masakre i tako to. Gledam sutra košarku, igra Partizan, a on na utakmici, prikazuje ga kamera – navija li navija. Pitam tatu da li je to normalno, a on kaže: Sine, još si mali. Kad porasteš sve će ti se samo kasti. Inače, moj otac tvrdi da su partizani bili u pravu, a navija za Zvezdu. Naš prvi komšija smatra da su četnici bili u pravu, a navija za Partizan. Onda u tiim političkim emisijama kažu da se u vreme Tita živelo dobro jer smo se zaduživali, a pet minuta po toj emisiji gledam dnevnik u kome govore kako uzimamo kredite od MMF-a, EU, Rusije, Kine… a opet iako uzimamo te kredite živimo lošije nego ranije. Možda ne uzimamo prave kredite, ja stvarno ništa ne razumem, a hoću da porastem. Šta da radim?“

Mićo, kažem mu, da li znaš za priču kada jedan čovek stoji u holu hotela i gleda na ulazna vrata. Odjednom, kroz ta vrata prođe neki mlađi tip. On primeti da ga ovaj gleda pa mu priđe i pita ga: Izvinite, da li ste me videli maločas kada sam prošao kroz ona vrata? Čovek koji je gledao u vrata kaže: Jesam! A da li se mi poznajemo od ranije, pita ga taj mladić. Ne, odgovori čovek. Pa kako ste onda znali da sam to bio ja? Šta kažeš na ovu priču, Mićo?

Blesava je, kaže mališan, sasvim je otkačena.

Eto, Mićo moj, sve si odjednom shvatio preko ove priče, kažem mu, shvatio si kako se vodi politika, porastao si jer si ukapirao da je život na planeti sasvim blesav i da je živeti u Srbiji potpuno otkačeno.

p.s. Da li može da se kaže da je Orson Vels uvek glumio negativce (Treći čovek, Građanin Kejn, Bitka na Neretvi…)?

Most na Neretvi je srušio narodni heroj Jul Briner

(tekst je objavljen u maju na Radiju Tri iz Beograda, u rubrici „Beograd za poneti – rasprodaja grešnih misli“)





O ljubavi, centimetrima, zvezdama i stotinama hiljada…

11 05 2010

Volite li da poredite neke stvari da bi slikovitije objasnili nešto što govorite?

Sigurno već znate onaj grafit: Ljubav je kao kada se upiškiš – svi to vide na tebi, ali samo ti osećaš toplinu!

Znate li da, ako palcem i kažiprstom pokažete daljinu od jednog centimetra i ako zamislite da je to udaljenost između Zemlje i Sunca, u takvoj razmeri nađoj planeti najbliža zvezda iz svemira bi se našla na tri kilometra od nas! Znači, ako ste vi na Zelenom vencu, ona bi bila negde iza Sava centra. Zadivljujuće!

Da li znate da zvezda na nebu ima više nego zrnaca peska na svim plažama sveta. Zadivljujuće beskonačno!

Da li znate da, ako bismo u svakoj sekundi izgovarali jedan broj i ako bismo tako brojili 1, 2, 3, 4… da bismo izbrojali dug Srbije prema inostranstvu bilo bi potrebno da živimo 700 godina. Imate li utisak da je i ova beskonačnost zadivljujuća?

Da li znate da je Novi Beograd opština sa najviše stanovnika u Srbiji. Ima ih više u Novom Beogradu nego što ih ima cela Crna Gora, vole da kažu. E, pa Novom Beogradu dodajte Zemun i potom celi „krug dvojke“! To je već velegrad od 700 hiljada ljudi – e, tačno je toliko gladnih u Srbiji!

Njih ne može da nahrani ni 700 hiljada izjava političara kako živimo bolje, kako je Srbija na dobrom putu, kako smo izašli iz krize.

Postoji rešenje da za kratko vreme iskorenimo glad u zemlji. Samo treba uvesti zakon po kojem svaki poslanik može dnevno da pojede onoliko koliko je tog dana pojeo najsiromašniji stanovnik države. Kad već naše političare zanima samo lična korist, onda da to i ozakonimo. Ili bi se poslanici promenili u šta ne verujem, ili bi došli neki drugi koji nisu toliko pohlepni i ješni…

(tekst je objavljen u maju na Radiju Tri iz Beograda, u rubrici „Beograd za poneti – rasprodaja grešnih misli“)