Srbija pred izbore 2012.

najveća promena u Srbiji u poslednjih godinu dana

ovako političari služe narodu – kreiraju nove vidike

novi sistem obrazovanja

da ne zaboravimo Andrićeve reči…

stil života 2012 – ako ne znaš, samo opušteno, i snađi se nekako…

najbolja slika odnosa prema sportu

Kosovo je kažu, kolevka srpstva, a poznato je da roditelji, kada im deca odrastu, prodaju kolevku!

preokupacije mladih…

David i golijati

žongliranje 2012

mediji u Srbiji i svetu 2012

narodni duh 2012

Život – slika 1

Život – slika 2

Život – slika 3

Najveća želja građana Srbije…

Konačno – raspisuju se izbori. Politika to objavljuje na sajtu. Obratite pažnju na reklamu koja se „progurala“ ispod fotografije…

Magija u izbornoj kampanji…

poređenja u kampanji…

nove ideje u kampanjama…

I dalje isti odnos prema biračima (ilustracija: Zoran Spasojević)

Susreti sa starim prijateljima…

nove marketinške strategije…

Tople ljudske reči…

približavanje biračima…

Koriste se i iskustva drugih…

Vodi se računa o zajedničkim interesima…

Vodi se računa i o štednji…

Stalni dogovori o nastupima u javnosti…

Prikrivanje neprijatnih detalja…

Samozadovoljstvo je veoma važno…

Uporno insistiranje na ideji…

Upornost… upornost…upornost… do krajnosti!

Ali, uprkos svemu – ovo je realnost!

Šta, u stvari, birači žele!

Postoje i alternativna rešenja – ovo je prvo!

Drugo alternativno rešenje!

Posle mnogo slika evo i jedne Ljubišine priče:

2008. moja plata 429 evra             2012. moja plata 300 evra

2008. jedan evro – 77 dinara        2012. jedan evro – 111 dinara

2008. mleko 65 dinara                     2012. mleko 90 dinara

2008. hleb 25 dinara                        2012. hleb 44 dinara

2008. voda 29 dinara                       2012. voda 87 dinara

2008. šećer 60 dinara                      2012. šećer 100 dinara

2008. jaja 6 dinara                             2012. jaja 18 dinara

2008. benzin 72 dinara                   2012. benzin 150 dinara

I NA KRAJU JEDNA PITALICA:

U koji lik sa slike imate najviše poverenja?

Najviše poverenja imam u lik sa četvrte fotografije (s leva) u drugom redu. Od njega doduše neće biti koristi, ali on neće proizvesti NIKAKVU ŠTETU!

6. maj 2012 – novi početak?

Priča o pet majmuna

Da li znate priču o pet majmuna? Ako je i ne znate, sigurno je stalno gledate oko sebe, ali je još niste prepoznali. Priča ide ovako:

Imate pet majmuna koji se nalaze u jednom kavezu. Treba da postavite uske stepenice prema vrhu kaveza tako da samo jedan od njih može da se penje po njima. Zatim na vrh tih stepenica stavite bananu. Kad tad, jedan od majmunčića kreće po hranu. U trenutku kada on počne da se penje po stepenicama ostalu četvoricu, pomoću creva prikopčanog na slavinu, istuširajte ledenom vodom. Oni će da jurcaju po kavezu i da vrište protestujući na taj način, ali vi ne obraćajte pažnju na to. Majmun koji se popeo na vrh kaveza uzeće bananu i pojesti je. Kada on počne da silazi sa stepenica vi zaustavite tuširanje. Potom postavite drugu bananu na vrh stepenica. Opet jedan od njih kreće po voćku, opet ostalu četvoricu tuširate ledenom vodom, opet prekinete kada on završi sa jelom. Kada 30. put postavite bananu na vrh kaveza (a možda i ranije) i kada ponovo jedan od njih počne da se uspinje uz stepenice, ostala četvorica će skočiti na njega i fizički ga sprečiti u toj nameri jer ne žele da ponovo budu tuširani ledenom tekućinom. Tada izvadite jednog od njih iz kaveza, a u njega ubacite jednog novog majmuna. Novi odmah kreće po bananu, a ostala četvorica se bacaju na njega i tuku ga. On će pokušati još dva ili tri puta i pošto uvek „popije“ batine, odustaće od svoje namere. Tada opet izvedite iz kaveza jednog starog majmuna, a uvedite opet jednog novog. Ovaj, naravno, odmah kreće po bananu, a trojica starih majmuna i onaj jedan „novi“ majmunčić istog će trenutka početi da ga tuku – pri čemu onaj novi ne zna zašto to radi. Neprekidnim menjanjem majmuna u jednom trenutku ćete imati petoricu novih. „Najnoviji“ koji krene po bananu dobiće batine od ostale četvorice koji pojma nemaju zašto to rade, zašto ga tuku – njih četvorica nikada nisu bili istuširani!

Po sistemu imitiranja ili copy/paste sistemu danas funkcioniše čitav svet – mediji, politika, organizacija društva, biznis… Svi samo nekog oponašaju, a niko se više ne pita zašto radi baš to što radi!

Da vidimo kako se priča o pet majmuna ogleda u našim medijima. Sledi mali, skraćeni pregled.

Svi stalno upozoravaju na filmove i serije koji nisu prikladni za mlađe od 12, 14, 16, 18 godina. Jeste li se zapitali zašto ne 11, 13, 15? Zato što su svi, u sastavu pratećeg materijala za film, dobili upozorenje neka tamo američke komisije koja je „izračunala“ starost za koju je neki sadržaj podoban odnosno nepodoban. Svi prenose/kupuju licence/imitiraju „reality show“ programe pokušavajući tako da dignu rejting programu, ne shvatajući da je reč o vrsti tv emisije koja se zove „direktan prenos“. Ovu vrstu emisije samo treba realizovati na zabavan način koji odgovara zemlji/podneblju/lokalitetu/mentalitetu – potencijalnim gledaocima i dobili ste originalan, autentičan „reality show“. Svi na nacionalnim televizijama govore za novinara koji se javlja iz Zaječara (na primer): dopisnik iz Zaječara. Ali, dopisnik je novinar koji se javlja sa mesta koje tv program ne pokriva svojim signalom. Kada se novinar javlja iz „domaćinskog mesta“ koje je pokriveno signalom, onda je on „izveštač“ ili „reporter“ ili jednostavno „naš novinar“ ili „naš saradnik“. Svi imitiraju političke šou emisije (talk show) iako nemaju grupu istraživača iza „zvezde“ (voditelja, ponekad i autora) emisije. Sve špice emisija podsećaju jedna na drugu – čast izuzecima – a rađene su po uzoru na čuvene satelitske programe. Masa izveštača sa terena više na završava izveštaj lagano završavaju poslednje reči u poslednjoj rečenici ili uz reč „doviđenja“ već svi „vrište“: studio! U gomili jutarnjih programa čujemo da su svi aerodromi u zemlji otvoreni iako je vest kada je neki zatvoren (vest je kada nije uobičajeno stanje stvari, inače bi svako od voditelja jutarnjeg programa mogao mirne duše da govori da je „sunce danas izašlo na istoku“)… Primera je bezbroj i o njima ću pričati ponaosob u daljim tekstovima u vezi sa medijima (kategorija „mediji“ na blogu).

Da li treba da pominjem ostale oblasti života i naša „prepisivanja od reči do reči“ američkih političkih kampanja, „liberalne“ demokratije, funkcionisanje preduzeća (kadrovsko odeljenje već dugo je human resources, direktor je odavno menadžer, vrednovanje rada je odavno evaluacija)… O tom potom.

Obrazloženja tipa „zašto da izmišljamo rupu na saksiji“ ili „toplu vodu“ daju oni koji uopšte ne razmišljaju o cvetu u saksiji ili o vrstama energije (načinima) da se zagreje voda.

Svi su, u već vulgarnom oponašanju zaboravili na ideje…

A „hrana“ iz naše priče o pet majmuna sve vreme stoji na vrhu kaveza i trune… Šteta.

Opsesija XXI veka broj 1 – stalno biti u igri

UTVARA = u TV ara = spikerka na televiziji…

Da li ste i sinoć, igrajući se sa daljinskim upravljačem, videli bezbroj mladih, raspojasanih lepotica koje vam se smeše sa ekrana, pokazuju vam svoje zubiće i vrte se ispred kamera mameći vas da ostanete baš na tom kanalu?

Kada ih čujete KAKO i još više ŠTA govore, veoma često se zapitate:

Kako li je samo izgledao eventualni test opšte kulture koji su one položile da bi bile primljene na taj posao?

Hajde da pokušamo da zamislimo:

Pitanje 1– Vasko de Gama je tri puta krenuo na put po okeanima. Na jednom od njih je umro – na kojem?

Pitanje 2 – Koliko je otprilike bilo božjih zapovesti?

Pitanje 3 – U koliko sati počinje dnevnik u 19.30?

Pitanje 4 – Da li znate Njutnov zakon gravitacije – odgovorite sa Da ili Ne…

Pitanje 5 – Postojalo je 6 kraljeva sa imenom Džordž. Poslednji se zvao Džordž VI. Kako su se zvala ostala petorica?

Lepotica po lepotica, zubić po zubić, smešak po smešak i definicije televizije su sve ironičnije:

Televizija je žvakaća guma za oči.

Isključite TV, uključite mozak!

Putovao sam po celom svetu, ali narod

nigde ne živi toliko lepo kao na našoj televiziji…

Ipak, moderan TV program, naš i svetski najslađe opisuje sledeća pričica:

Šta je televizija?

To je kada date tehničaru 300 eura da bi vam u televizoru

zamenio tranzistor koji košta 3 eura da biste mogli da gledate

kriminalističku seriju ”Zločin se ne isplati”.

(tekst je objavljen u aprilu na Radiju Tri iz Beograda, u rubrici „Beograd za poneti – rasprodaja grešnih misli“)

Šmirgla je ponekad sasvim dovoljna…

Znate li koja je najveća razlika između 60-ih godina prošlog veka i današnjice? Nekada je čovek ulazio u dragstor i glasno govorio “Dajte mi boks cigareta”, a onda šapatom dodavao “I dodajte dva kondoma pride”!

Danas na ulazu u prodavnicu vičemo “Dajte mi veliku kutiju kondoma!”, a onda šapatom dodajemo “I još dve pakle cigareta, molim vas”!

U savremenim dramama za razliku od onih nekadašnjih, osim teksta, postoji i velika razlika u postupcima pojedinih ličnosti. Na primer, u modernoj bajci na pitanje Vuka koja je bakina adresa, Crvenkapica bez oklevanja odgovara: www.baka.rs”

Kad smo već kod drame – život nam danas stalno nudi nove glumce za već poznate stare uloge. Dok su nekad Vuk Drašković i Sloba Milošević bili slika i prilika Iznoguda i Kalifa iz poznatog stripa, danas su to Boris Tadić i Toma Nikolić koji sam priznaje da mu je lična ambicija da pobedi Tadića makar u izborima za predsednika mesne zajednice.

I na kraju: svaka predstava doživljava svoj vrhunac samo ako su uloge dobro podeljene. Da li delite ovo mišljenje? Hajde da probamo i da pokušamo da pravilno podelimo uloge. U sledećoj jednočinki neka Pinokio predstavlja Srbe, cure neka budu Srpkinje, Đepeto neka bude vlast u Srbiji, a kada čujete reč šmirgla zamislite da sam rekao mediji.

Jednoga dana kaže Pinokio Đepetu: kako si me to napravio, sav sam drven i kockast, čak si mi i pišicu napravio kockastom – neće me nijedna cura.

Na to mu Đepeto reče: Uzmi malo šmirgle i popravi gde misliš da treba!

Kroz nekoliko dana sretnu se njih dvojica i Đepeto upita: Je li Pinokio, šta sad kažu cure? Na to će ovaj: Ma kakve cure, šmirgla je zakon!

Dogod mediji budu previše “edukativni” u ponoćnim satima,

žaliće se ljudi u Srbiji na belu kugu.

(tekst je objavljen u aprilu na Radiju Tri iz Beograda, u rubrici „Beograd za poneti – rasprodaja grešnih misli“)

Pitanja i odgovori

Od pitanja koje nekome postavimo u mnogome zavisi i odgovor.

Postoji jedna priča koju sam čuo od Srboljuba Brankovića o dva katolička popa koji se mole, a jedan od njih pri tom i puši. Ovaj drugi vrti glavom i kaže kolegi-pušaču: Ne smem ni da pomislim šta bi mi biskup rekao kada bih mu samo pomenuo cigaretu u vreme molitve. Na to pušač odgovara: Zavisi kako biste ga pitali. Vi biste verovatno upitali „da li smem da pušim dok se molim“, a ja sam ga pitao „da li smem da se molim dok pušim“.

Na jedno od najčešćih pitanja koje se postavlja u istraživanjima kod nas anketirani u februaru odgovaraju „Galupu“: 30,6 odsto glasalo bi za DS, 20,9 odsto za SNS, 8,3 odsto za radikale, 6,7 odsto za SPSm 6,2 odsto za DSS, 4,3 odsto za LDP, 3,2 odsto za PUPS, 3,0 odsto za G 17 plusić.

U jednom drugom, mnogo opsežnijem istraživanju, u kojem su ljudi seli i dobro razmislili svojom glavom kako će njihov glas uticati na njih lično, 154 hiljade osoba je poklonilo svoj glas i svoju ruku vakcini koju je ponudio vladajući režim. Ispada da, iako koalicija na vlasti ima više od 2 miliona glasača, tek njih 6-7 odsto u vlast ima zaista puno poverenje. Ovo je faktički bio mini referendum, sa nevidljivim pitanjem na koje su građanke i građani odgovorili posle ozbiljnog razmišljanja i vaganja „za i protiv“, kako će moj potez uticati na mene lično, baš kao što bi trebalo da urade na izborima.

Ispada da bi trebalo da pravimo izbore sa obaveznim vakcinisanjem gde svaka partija nudi svoju vakcinu. Ostaje pitanje – da li bi uopšte na takve izbore izašlo i 5 odsto glasača?

Ili da promenimo pitanje na izbornom listiću?

Šta mislite o ovom pitanju:

Sa kojim biste od kandidata pustili svoju decu na letovanje?

Do pravog pitanja za pravi odgovor…

Onako, sasvim usput

23 03 2010 – Beograd, 20.23

Piše: Darko Kocjan

Dobar dan!

bg foto koji miriše na proleće

Kako ste? Nadam se da ste u dobroj formi.

Počelo je proleće, a sa njim i ovaj blog. Veoma me zanima kako si ga pronašao/la (ne ljutiš se što sam prešao na „Ti“?), kako si se obreo na ovoj adresi pošto nikom nisam javio da ću početi nešto da pišem baš ovde. Ako ti nije teško „ubaci odgovor u komentar“ – unapred hvala.

Kao i sve što predstavlja ogledalo „ličnog“ tako će i ovaj blog biti veoma rabarušen, pun raznih tema, ali ćeš najčešće u njemu da čitaš o medijima, o alternativnoj stvarnosti pored koje često prolazimo ne prepoznajući je, o grafitima, o…

Hajde da kažemo to ovako:
Na naslovnim stranicama novina gledamo sve same egzibicioniste: kriminalce, političare i ludake. Onako, sasvim usput, pri dnu pete strane nailazimo na naslov „Pronađena voda na Marsu“. Ovaj blog će se baviti tim „petim stranicama“, pojavama, događajima i ljudima koji su sasvim sigurno zaslužili naslovnu stranu. Takođe, na ovom blogu ćete ubuduće moći da pronađete i naslovne strane, ali, onako sasvim usput, pogledane iz drugog ugla.

Za početak, jedna „baš prolećna“ priča.

Jednog sunčanog prolećnog dana pre mnogo godina, kaže ova priča, Moris Sači, jedan od dva brata koji će kasnije napraviti čuvenu marketinšku agenciju, šetao je njujorškim Central parkom. Tamo je ugledao slepog čoveka kako prosi. Šešir, nekoliko novčića u njemu, a pored natpis „I am blind“ (Ja sam slep). Malo je popričao sa dotičnim i, na rastanku je dopisao nešto na pomenuti natpis. Nekoliko sati kasnije vraćao se istim putem – pored slepog čoveka je stajao šešir pun para. Prišao mu je, upitao ga kako je, a ovaj ga odmah dočeka rečima: Prepoznajem vas po glasu. Vi ste nešto dodali na moj natpis i sada ljudi zastajkuju, ubacuju novac u šešir, ali i hoće da pričaju sa mnom… Šta ste uradili, recite mi, molim vas?

Moris je ispred natpisa I am blind napisao reči It`s a spring… tako da je kompletan tekst potom glasio „It`s a spring and I am blind” (Proleće je, a ja sam slep).

U vreme građanskih protesta u Srbiji pre 15-ak godina, studenti su lansirali protestni grafit “Proleće je, a ja živim u Srbiji”. Navijači Zvezde i Partizana često jedni druge peckaju obradama “Proleće je, a ja navijam za Zvezdu” ili “Proleće je, a ja navijam za Partizan” u zavisnosti od stanja na tabeli i rezultata večitog derbija.

Jedna od poslednjih obrada ovog grafita je bedž na jakni čoveka – učesnika jednog štrajka u Srbiji: Proleće je, a ja radim u prosveti!