„Aufiderzen“ ministre, da ste mi „gezund“

9 05 2010

Kako vas kičma služi ovih dana?

Bogu „Danke šon“, dobro – govore danas mnogi u Srbiji.

Lično, mene je ministar (po funkciji: kreator kičme našeg zdravstvenog sistema) kupio odgovorom na pitanje da li će podneti ostavku. „Neću, zato što posao još nije gotov“, reče čovek-ministar. Verovatno su isto pitali i one Engleze iz njihove već bivše vlade kada je otkriveno da su novac iz budžeta uzimali da bi opremali stanove, kupovali nove sijalice za kuhinje i tako to. I oni nisu podneli ostavke – samo su rekli „Dobro, ako narod smatra da je -fuj kakano- to što smo uzimali pare u te svrhe, vratićemo pare. Ali funkcije ne damo. Posao još nismo završili.“. Ministar iz G 17 +, pri čemu ono G ne znači Germany, očigledno je blizak trendovima EU. Ako te neko uhvati u nečemu, ti samo kažeš „Dobro, baš si neki, neka te neka…“, ali ostaješ u igri.

Poštujem to što ministar želi da završi posao. Siguran sam da će uskoro afirmisati neku novu vakcinu, ali da bi mu 7 miliona Srba poverovalo da je to dobra vakcina po mojoj proceni proći će još 700 hiljada godina. Zato ministru od srca želim besmrtnost – da čovek lepo, natenane završi posao.

Inače, mi svi grešimo u reakcijama na politička dešavanja:

Na primer – kada vlast zabrani neku knjigu svi navalimo na tu knjigu umesto da navalimo na vlast.

A mediji, oni greše oko postavke problema

Nije problem što je Tomica otišao u Nemačku.

Problem je što nije ostao tamo da živi i radi.

Onda niko ne bi pominjao šifru „Operacija Nemačka“.

A sledeća operacija sa tim nazivom je u Južnoj Africi na SP u fudbalu, odmah posle operacije Gana – usput, da se kladimo da će neko od naših putovati na tu operaciju! A ko će to biti, želite li da se kladite sa mnom? Kvote su veoma niske na dotično ime…

U očekivanju eventualne dojave…

(tekst je objavljen u maju na Radiju Tri iz Beograda, u rubrici „Beograd za poneti – rasprodaja grešnih misli“)

p.s. 1

Iz estetskih razloga ovde se ne nalazi fotografija MM (nije Merilin Monro nego Ministar Milosavljević) već prigodna slika nemačke fudbalske reprezentacije.

p.s. 2

Izvinjavam se čitaocima zbog činjenice da je reč „ministar“ upotrebljena u tekstu više puta nego što je umesno, ali čovek toliko drži do funkcije (kao da mu je jedino još to ostalo u životu) da bi mi bilo neprijatno da ga, ne unošenjem te titule u tekst nebrojeno mnogo puta, povredim kao oblik života i kao nosioca funkcije.

p.s. 3

Nema p.s. 3





Ministar policije – masovni ubica!

29 04 2010

Danas je otkriveno da je Ivica Dačić samo u toku današnjeg dana usmrtio bar 76 mrava hodajući po otvorenim i zatvorenim prostorima prestonice. Surovo, bezobzirno, poubijao ih je, a da toga nije ni bio svestan…Ovu procenu dobio sam od izvora bliskih mravljoj upravi grada koji su zaželeli da ostanu anonimni…

Nemojte sad da se ljutite! Ja bar priznajem da je naslov na koji ste kliknuli bio samo mamac, a za razliku od mene današnja štampa (ne samo žuta štampa i tablodi, već bukvalno sva štampa) to nikad ne priznaje, već u nastavku teksta pokušava da sadržinu prilagodi suludom naslovu što je više moguće. Koliko vas je samo puta prevarila, a vi i dalje kupujete iste novine. Nadam se da ćete sa istim rezonom ponekad svratiti i na ovaj blog, posebno ako vam je zanimljiv u bilo kom pogledu…

Ovakve i slične rečenice na početku nekog teksta na ovom blogu uvek će značiti da iza njih sledi neki urbani mit, upravo neka od onih priča koje i “seju” ovakve naslove. Beogradska urbana legenda koju vam danas pričam završila je pre nekoliko godina u reklami za nešto »što se prodaje na trafici, ali nisu novine«. Autorima reklame (ili njenom naručiocu) legenda se valjda toliko dopala (ili nisu imali mašte pa im je poslužila) da su je jednostavno prisvojili. Evo priče:

Dođe vreme da jedan dobar beogradski policajac ode u penziju. Meseci penzionerskog života su prolazili u šetnjama, druženju sa bivšim kolegama, prisećanju… A onda, jednoga dana, bivši policajac se našao na Slaviji. Stajao je na tramvajskoj stanici čekajući prevoz sa još dvadesetak građana. Uskoro stigne i »sedmica«, vrata se otvoriše i počne uobičajeno izlaz – ulaz guranje. U jednom momentu, krajičkom oka, on primeti nekog mladića kako trči ulicom kao da ga jure smrtni neprijatelji. Razmahao se i rukama i nogama, širom razjapio vilice, trči iz sve snage. A iza njega – policajac! Juri za njim! Očigledno – pokušava da ga stigne. Skinuo kapu, zapenio.

U našem junaku probudiše se svi instinkti policajca – ko zna šta je ova bitanga skrivila, beži od zakona, želi da ostane nekažnjen za svoj zločin… Pošto je kriminalac trčao prema njemu, bivši policajac reši da stupi u akciju. Pomoći će kolegi! U trenutku dok je mladić protrčavao pored njega spretno mu podmetne nogu i barabino telo se prući po trotoaru. Naš penzioner se pobedonosno osmehnu, okrenu se u momentu ka kolegi koji je pritrčavao, taman reši da ga oslovi kad – policajac preskoči mladićevo telo, i, u poslednjem trenutku pre nego što će se vrata zatvoriti, uskoči u tramvaj. Zaprepašćen, naš junak se okrenu ka mladiću. On se digao sa trotoara, obrisao prašinu sa džempera koji je nosio, prišao penzioneru i – jednostavno ga nokautirao.

Naravoučenije broj 1: Ono što izgleda da je tako, najčešće nije tako kako izgleda, pogotovo ako su vam penzionerski dani previše dosadni.

Naravoučenije broj 2: S kim si, s njim si!

(tekst je objavljen na portalu www.nadlanu.com, u rubrici “lifestyle”, podrubrika “Dačine urbane legende”)