Viđen dinosaurus kod Jagodine

9 05 2010

… i to ispred lokalne krčme – nakon fajronta, dvojica poslednjih posetilaca ovog ugostiteljskog objekta napustila ga teturajući se, a onda ugledali biće iz praistorije. Ovo je prvi put da su dotična dvojica ugledala „dindžu“ – do sada su u nekoliko navrata obavestili jagodinsku policiju o viđenju tri leteća tanjira, dva ogromna pauka, sedam hodajućih oktopoda, Betmena u društvu Gvinet Paltrou, psa sa 19 nogu i letećeg ćilima na tri sprata. Zanimljivo, sve ove stvari su ugledali na istom mestu, otprilike u isto vreme, ali različitih večeri…

Jagodina se definitivno nalazi na putu Novi Sad – Niš, a ova relacija je i tema sledeće urbane legende…

OD NIŠA DO NOVOG SADA BI SE NORMALNO PUTOVALO

DA NIJE BEOGRADA

Niš. Čovek i žena u savršenom braku. On je direktor važne firme i kreće na seminar u Novi Sad. Pretposlednjeg dana seminara planira izlet do Beograda, gde Radnički iz Niša gostuje Zvezdi na Marakani.

Službenim automobilom odlazi na seminar i šofer ga istim kolima, dotičnog dana, vozi na utakmicu. Naš junak kreće ka blagajni stadiona i na parkingu odjednom zastaje u šoku. Pred njim se nalazi, uredno parkiran, njegov lični automobil! U neverici obilazi oko kola. Jeste, njegova su. I registarski broj tablica je odgovarajući. Niški. Mora da su kola ukradena!! Naš junak ni ne sumnja u ovu činjenicu. Očigledno je i da je lopov došao na utakmicu! Šta sad da se radi?

Čovek pravi sledeći plan – izaći će sa utakmice desetak minuta ranije i sačekati lopova pored automobila! Biće to prvorazredno iznenađenje za lopinu! Što je naumio, to je naš junak i uradio. Pre nego što se utakmica završila, on reče šoferu firme da se vrati sam u Novi Sad i – eto njega u zasedi pored vlastitog automobila.

Čeka. Prolaze ljudi, neki odlaze do svojih vozila, neki se sa stadiona vraćaju peške ili autobusima, ali nema nikog da otvori vrata njegovog automobila. Čovek počinje da nervozno obilazi oko kola i u momentu primeti da ga posmatra neko nepoznato lice. Bilo je to lice čoveka koji se smeškao i koji ga odmah i oslovi: Brale, što se bre motaš oko mog auta, je l` bi da ga apiš možda?

Naš junak se netremice zagleda u čoveka i namah mu odgovori u naletu inspiracije: Ne, nego vidim da su niške tablice, a ja sam iz Niša i propustio sam autobus zbog utakmice pa sam mislio da zamolim za prevoz… Nema problema, sve za zemljake – odgovori nepoznati, otključa automobil i njih dvojica krenuše put Niša. Srdačni vozač zabavljao je našeg junaka pričom: Dobra kola, brale, je l` mi zavidiš, a? Moram da priznam da nisu moja… A ovaj naš Radnički dobro se držao poluvreme, ali je jaka Zvezda… Ja sam od skora u Nišu, bio sam u Nemačkoj dugo… ti si neki dobar čovek, brale, moramo da popijemo po jednu u Nišu… da ti priznam, ovo su kola muža moje ljubavnice. Otišao čovek na put, ja je malko zabavljao i bio sam dobar. Toliko dobar da mi je dala ključeve auta svog muža da dođem na utakmicu. Ali da se odmah vratim i da noćas opet budem samo njen…ima da te upoznam s njom, dobra je ona, u formi je, možda joj se svidiš pa ti dopusti da je zvekneš dva -tri puta, onako komšijski…a? Šta bi ti falilo…

Naš junak je samo sedeo stisnutih zubiju na mestu suvozača. I prihvatio je poziv za pićence. Čovek za volanom ga je odvezao do njegove kuće, pažljivo je parkirao kola, iz džepa je izvadio ključeve od njegovog stana, otvorio vrata, uveo ga u dnevnu sobu, smestio ga na njegovu omiljenu fotelju uz šeretski osmeh I reči „Tu sedi rogonja“, a onda glasno pozvao domaćicu: Dušo, ja dođo`! I prijatelja sam doveo, da ga upoznaš!

Začuo se glas njegove žene iz kupatila: Sad ću ja! Samo vi sedite! Perem kosu! Ljubavnik je bio toliko ljubazan da svoga gosta ponudi i pićem iz bifea, dok čekaju gazdaricu. Da li treba da napominjemo da je to bilo baš omiljeno piće našeg junaka. A onda, otvoriše se vrata kupatila, iz njega izađe žena našeg junaka, izgovori srdačno „Zdravo“, poljubi svog ljubavnika i okrenu se prema fotelji u kojoj je sedeo „njegov prijatelj“! Totalni šok!

Ovde ćemo da „spustimo zavesu“ na priču i da vas ostavimo da zamišljate nastavak…

Osamdesetih godina prošlog veka (kako to drevno zvuči) ova priča se prepričavala po beogradskim kafanama. Da li se prepričavala i u Nišu, to ne znamo. A ne bi bilo čudno ni da ste je čuli u Zagrebu, uz podatak da je junak priče iz Beograda, a da je seminar bio u Ljubljani, a da je Partizan gostovao Dinamu na Maksimiru. Geografske odrednice ovakvih priča (i sve ono što podseća na činjenice) dodaju se ovakvim storijama samo da bi ih „začinili uverljivošću“ i teško ih je precizno utvrditi. Tek poneku od ovih legendi novine zabeleže u njenom začetku, a ostalo se prepušta prenošenju „od usta do usta”.

(tekst je objavljen na portalu www.nadlanu.com, u rubrici “lifestyle”, podrubrika “Dačine urbane legende”)





Avion pao na obdanište

6 05 2010

…avion koji je od papira napravio dvanaestogodišnjak u Švedskoj, a potom ga hitnuo sa balkona stana na petom spratu, pao je direktno na prizemnu zgradu obdaništa koje se nalazi odmah do ovog stambenog objekta. Ovaj incident niko nije ni primetio, ali je meni poslužio da vas ponovo uvedem u „Svet priča za koje niko ne zna da li su se zaista dogodile“. Usput, ne padajte na naslove – uvek sačekajte drugi deo vesti!

AVANTURE KROKODILA PO GRADOVIMA

Nemačka. Dnevni list male regije. Na poslednjoj, osmoj stranici, jednoga dana objavljena je sledeća priča:

Čovek došao kod lekara i kada ga je ovaj pitao koji je njegov problem, ovaj mu se požali da svakoga jutra pred ustajanje ima neki čudan osećaj da mu se pod krevetom nalazi krokodil. Lekar ga pogleda jednim od onih dugih, čudnih, izražajnih pogleda, prepisa mu ljubičaste tablete koje bi trebalo da pije svakoga dana. Posle mesec dana čovek opet dođe kod lekara sa istim problemom. I dalje, čim se probudi ima utisak da mu se pod krevetom nalazi krokodil. Kada potom pogleda ispod kreveta, tamo nema ničeg. Lekar uzdahnu i prepisa mu žute tablete – po tri dnevno. I zakaže mu pregled za mesec dana.

Prošlo je više od šest nedelja od kada je čovek poslednji put bio na pregledu. Lekar se prisetio toga i pozvao ga je telefonom da proveri je li sve u redu, zašto se ne javlja. Na njegov poziv javila se nepoznata osoba koja se predstavila kao domar zgrade u kojoj je stanovao čovek kome se pričinjavao krokodil pod krevetom. Na lekarevo pitanje gde je njegov pacijent, dotični mu odgovori: „Nećete verovati, ali desilo se nešto suludo. Njega je pre tri nedelje napao i pojeo krokodil koji se, ko zna kako, ušetao u njegov stan i sakrio se ispod kreveta!“

Naravno, reč je o običnom vicu, koji je redakcija objavila na poslednjoj strani novine ne bi li razgalila čitaoce. Ali, pošto nigde nije I navedeno da je reč o šali… Na adresu novine je u narednih mesec dana stiglo 365 pisama revoltiranih čitalaca koji su u žaru komentarisali ovaj događaj. To su bili sve redom protesti građana – kako je moguće da jednog njihovog sugrađanina pojede krokodil u sred grada, u sred dana. Optuživani za nemar bili su uprava zoološkog vrta, društva za zaštitu životinja, policija, regionalna i gradska uprava, Bundestag, sam kancelar…

Ipak, najinteresantnije pismo stiglo je preporučeno. Čitalac je napisao redakciji: „Iako je ovo jedan veoma tragičan događaj, on je ipak dobar povod da objavite moju studiju o životu krokodila u gradskim sredinama!“. Uz pismo je bila priložena i studija na više od hiljadu stranica.

Od tada, na poslednjoj stranici pomenute novine, iznad viceva, redakcija je počela da stalno objavljuje nadnaslov: OVO ŠTO SLEDI JE ŠALA, VIC, IZMIŠLJENA PRIČA. ONA IMA ZADATAK DA VAS NASMEJE I NIŠTA DRUGO!

(tekst je objavljen na portalu www.nadlanu.com, u rubrici “lifestyle”, podrubrika “Dačine urbane legende”)





Senzacija: Ljudožderi u senatu SAD!

3 05 2010

… tehnički gledano, ako grickate zanoktice i potom progutate delić koji ste grickali, vi ste se upisali u ljudoždere. Na snimcima zasedanja senata Sjedinjenih država uočeno je nekoliko senatora koji povremeno “jedu sami sebe”. Nije dobro, posebno ako su dani posta…

A sada sledi tema koja se obično i nalazi iza ovakvih naslova i uvoda – mitovi koji se prenose usmeno, a ponekad i pismeno (kao u slučaju ovog bloga). Naredna urbana legenda je „beogradska“ – tako bar tvrde oni koji je prepričavaju.

Jedan mladi par je iskoristio čari praznog stana (da li treba da pominjem da je bila reč o prvomajskom vikendu koji su roditelji momka iz priče iskoristili za izlet?) ne bi li još više „produbio milenijumsko prijateljstvo između čoveka i žene“. Nekoliko noći zabavljalo se dvoje mladih proveravajući u praksi crteže iz „Kama sutre“, a kada su već došli do toga da su mogli da dopune ovu interesantnu knjigu nekim svojim otkrićima, odluče da se malo odmore. Mladić, domaćin, reši da nagradi svoju devojku za dotadašnju „nesebičnu pomoć u doživljavanju punog zadovoljstva“ tako što će da joj napravi svoj specijalitet – palačinke sa džemom.

Potpuno golcijati oni su prešli u kuhinju i ubrzo su prvi „palačinkerosi“ leteli kroz vazduh, prevrćući se pritom, baš po naumu veštog majstora. Devojka je to sve posmatrala, a oblik prve uvijene palačinke ju je nadahnuo – ona mora da  nagradi svoga dečka. Kako? Tako što će, dok on pravi poslastice vešto baratajući tiganjem po nepreglednom prostranstvu kuhinje, oralno da se iskaže. Pritom nije mislila na neki oralni panegirik svom muškarcu već na obično sjedinjavanje dva tela prilikom kojeg jedno stoji, a drugo kleči.

I dok je devojka obavljala „nagradnu delatnost“ mladić je, ushićen, sve nespretnije baratao tiganjem. U jednom trenutku, pustio je krik sladostrašća (koji podseća na urlik grivastog pavijana kada nagazi na trn), i posrnuvši pritom, izmakao je nehotice tiganj ispod vrele palačinke koja je upravo padala. Gde je palačinka pala? Naravno na glavu devojke!

Kao što je poznato, kada vam nešto vrelo i lepljivo pada na glavu, prvo što ćete da učinite je da naglo uvučete glavu među ramena i da čvrsto stisnete zube. To je uradila i devojka! Naravno, ako vam se među zubima u tom momentu nađe neki predmet (npr. tuba kaladonta, olovka, deo harfe ili roštiljska kobasica) on će biti vidno ugrižen, to jest biće jednostavno prepolovljen (probajte sebi da bacite vrelu palačinku na glavu dok u ustima držite neki predmet). To se dogodilo i sa objektom koji je devojka imala među zubićima. Kao što je poznato, svako ljudsko biće koje oseti kako ga zauvek napušta deo tela (deo sebe) ponaša se vanredno (van sebe). To je učinio i mladić. Kriknuvši kao slon kome je surla naletela na električnu testeru, zamahnuo je prvim oružjem koje je imao pri sebi (tiganjem!) i odalamio iz sve snage „neprijatelja“. Bio je to klasičan nokaut tiganjem u glavu – devojka je pala u nesvest držeći u ustima deo svoga momka. Sledi: hitan poziv dežurnoj medicinskoj službi, hitna intervencija, operacija, prišivanje… sve se ipak srećno završilo!

Dodatak urbanoj legendi broj 1: Posle završene operacije hirurzi su dobar posao proslavili jednom poslasticom. Šta mislite da li su to bile palačinke?
Dodatak urbanoj legendi broj 2: Devojka i mladić su oprostili jedno drugom i oboje su nastavili vezu (ili treba da kažemo: svo troje!)?
Dodatak urbanoj legendi broj 3: U vreme kada se ovo dešavalo u Beogradu nisu postojale palačinkarnice. Da li mislite da ih danas ima dovoljno?

(tekst je objavljen na portalu www.nadlanu.com, u rubrici “lifestyle”, podrubrika “Dačine urbane legende”)





Otkriveno: Milorad Čavić bio dopingovan

2 05 2010

… pred osvajanje poslednje medalje, Milorad Čavić je pojeo nekoliko sarmi, a one su, kao što je poznato, jedno od najvećih srpskih doping sredstava… Pošto sam vas namamio naslovom (kao i obično u ovoj rubrici), odmah prelazim na još jedan urbani mit.

ČISTOĆA NE MORA DA BUDE POLA ZDRAVLJA

Danas ću vas podsetiti na jednu od urbanih legendi za koju mnogi tvrde da su je pročitali (ili da znaju nekoga ko ju je pročitao) u obliku novinske vesti. Pa opet, niko ne može da se tačno priseti dnevne novine u kojoj je bila objavljena ova priča. U svakom slučaju, ovo je jedna od mlađih legendi pri čemu se, prilikom prepričavanja, broj umrlih u bolnici penje na »nekoliko stotina«, a gradovi u Južnoafričkoj Republici koji se citiraju kao mesta radnje najčešće su Johanesburg, Kejptaun i Lusaka (bez obzira što se Lusaka nalazi u Zambiji, a ne u navedenoj zemlji).

Rukovodstvo bolnice u jednom gradu u Južnoafričkoj Republici našlo se pred pravom misterijom – na drugom spratu njihove ustanove već dve nedelje, svakoga dana je neočekivano umirao po jedan pacijent. Ovo možda ne bi bilo čudno da do tada prosek smrtnosti na tom odeljenju bolnice nije bio svega jedna osoba mesečno. Loš rad lekara? Neispravni aparati za održavanje života? Kontaminirani lekovi? Šta je uzrok? Sve su proverili lokalni medicinari pa su onda potražili i pomoć kolega iz ostalih bolnica. Konsultacije, rasprave, prepirke…

Sve je pročešljano, sva ljudska medicinska znanja su pretresena u svega tri-četiri dana. Za to vreme umrla su još četiri pacijenta. Pa, šta je, do vraga, uzrok ovoga? Prokletstvo? Čini. Veštice? Zli duhovi? Polako se među naučnike uvlačio i duh „paralelnih mogućnosti“ koje su prouzročile ovu pojavu. U svakom slučaju, vodeći ljudi bolnice odluče da postave kameru na drugi sprat ne bi li nekako saznali šta se događa. Prvih sati snimanja broj ljudi oko ekrana, koji je prikazivao prostoriju u kojoj su ležali bolesnici na drugom spratu, bio je neobično velik. Ali, ništa se nije događalo. Potpuna tišina. Pacijenti su ležali na svojim krevetima i jedino što se čulo je tiho zujanje neonki i nekolicine aparata za održavanje života pored nekoliko ležaja.

Sat po sat – ništa se nije dešavalo. Došlo je popodne. Ništa. Veče… Pored ekrana sada je bilo svega dvoje-troje bolničkih radnika. U jednom momentu u posmatranu prostoriju ušla je čistačica. Pogledala je levo, desno, onda je čudno slegnula ramenima, došla do jednog aparata za održavanje života i sasvim lako, kao da to već nedeljama čini, isključila ga je iz struje. Zabezeknuti posmatrači su mogli da vide još i kako ona potom u struju uključuje usisivač i kreće da čisti sobu!

Svakoga dana ova nesrećna žena je ubijala jednog po jednog pacijenta, a da ni sama nije znala šta čini. Razlog: nije joj bilo poznato čemu služi dotični aparat koji je isključivala iz struje – kada je pre nekoliko nedelja došla da radi svoj posao to joj nije niko objasnio. Osim toga, postojala je nestašica produžnih kablova u bolnici na šta je već prvoga dana skrenula pažnju, ali se na to nije niko obazirao kao na važnu informaciju. Jadna žena je bila prinuđena da do struje, neophodne za pedantno čišćenje, dolazi kako je znala i umela!

(tekst je objavljen na portalu www.nadlanu.com, u rubrici “lifestyle”, podrubrika “Dačine urbane legende”)





Tragovi Jetija na Kopaoniku…

30 04 2010

… za sada nisu nađeni. Mada, sigurni smo da bi Jetiju prijao Kopaonik. Ovaj naslov ima dve funkcije. Prva je da se malko ogrebem o Jetijevu slavu i na neki način ga prisvojim, a druga je da vas uvede u svet urbanih legendi – priča za koje niko ne zna da li su autentične


U priči koja sledi glavnu ulogu ima jedan mladi bračni par. Priča se dešava u jednom našem velikom gradu. Nekoliko izvora tvrdi da je reč o Beogradu, a par drugih prenosilaca ovog gradskog mita tvrdi da je reč o Beogradu. Upravo zato mi se čini da se priča u stvari zbila u Novom Sadu. Dakle, evo te priče iz Niša…

Jednoga dana pokvari se lavabo u kupatilu stana dotičnog bračnog dvojca. Muž pokuša da popravi kvar, ali mu to ne pođe za rukom pa oni stoga pozovu servis.
Vodoinstalater će doći za sat ili dva, bio je odgovor dežurnog i ženica odluči da iskoristi to vreme (pre nego što majstor dođe) da ode do samousluge i kupi kafu i neko posluženje za spasioca. Muž ostade kod kuće u svom radnom odelu (znate onu radnu klasiku – bela majica i plavi mantil bez rukava). Ženica se veoma brzo vratila iz kupovine, ušla u stan, ostavila u predsoblju torbu sa svim stvarima koje je pazarila i potom otišla do kupatila da nad kadom (kad već ne može nad lavaboom) opere ruke. Kad tamo – njen uporni muž pokušava i dalje sam da popravi kvar. Sagao se ispod lavaboa, čačka cevi, pokušava da odvrne onu za koju misli da je zapušena. Stvarno je sladak, pomisli ženica gledajući ga zaljubljeno s leđa, ne odustaje iako nije stručnjak za vodoinstalacije. Takvu upornost treba nagraditi pa ona odluči da se lagano sagne i pruži ruku ispod plavog muževljevog mantila pa da ga, kada on to najmanje očekuje, uhvati svojom ženstvenom šakom za njegovu muškost (inače je ovaj mladi par imao običaj da se tako igra).

Što jedna žena naumi ona to obično i učini (naročito ako je reč o “napadu s leđa”) pa je i ova isto uradila. Napipala je traženi objekat i lagano ga stegnula. Na njeno iznenađenje, muž je urliknuo, naglo digao glavu i njome, iz sve snage, udario u donji deo lavaboa. A onda se jednostavno strovalio u nesvest. Uzbuđena ženica pokuša da mu pomogne, okrenu ga na stranu i onda spazi nepoznato muško lice.

Šta se dogodilo? Majstor je došao neočekivano brzo, odmah se dao na posao, a muž je otišao na terasu da u kutiji za alat pronađe gumice za česmu (ukoliko majstoru budu potrebne).

Naravno, pogađate da je majstor došao u klasičnom plavom mantilu koji je nosio i suprug. Otuda ga ženica nije prepoznala. Naravno, kada se nađete u tuđoj kući, ispod lavaboa, sami s muškarcem koji vas je primio u stan, ne očekujete baš nikakav atak na svoju intimu (čak ni s leđa). Otuda i poveliko iznenađenje servisera koji je, svom snagom udarivši o donji deo lavaboa, namah pao u nesvest.

Ali, tu se priča ne završava. Uzbuđeni supružnici odmah su pozvali Hitnu pomoć. Lekari koji su došli odmah su čoveka stavili na nosila i krenuli peške (zgrada nije jedna od onih koje imaju lift) sa drugog sprata. Mladi par ih je pratio i pričao im usput šta se dogodilo, kako je došlo do povrede… Kada su priču čuli, medicinski tehničar i lekar počeše da se smeju, ispustiše nesrećnog čoveka s nosila i on se otkotrlja niz stepenice sve do prizemlja. Tom prilikom je slomio ruku i nogu!

I sad zamislite: poslednje čega se sećate je kako petljate nešto oko lavaboa u tuđem kupatilu, a onda se budite u bolničkoj sobi sa slomljenim udovima i velikim bolovima u zavijenoj glavi! Da ne govorimo o potmulom bolu u predelu prepona…

Moj kum Zoran i njegova žena su bili glavni junaci ove priče, rekao mi je čovek koji mi je nekada davno prvi ispričao ovu „legendu“. Venčana kuma moje sestre doživela je ovo posle mesec dana braka, kleo mi se drugi čovek koji mi je ispričao ovu priču. Da li se to dogodilo tvojim kumovima, upitao sam treću osobu koja mi je pričala istu priču kroz godinu dana. Da, otkud znaš? – pomalo zbunjeno me je upitao sagovornik. Da li ste primetili da su kumovi najzgodniji junaci raznih anegdota i urbanih legendi. Da li zato što nisu „lako proverljiva porodica“ ili „ne toliko teško proverljiva šira familija“ već „potpuno privatni i nepoznati kumovi“? Ko će ga znati. Uglavnom, sada je pravi trenutak da se izvinim svom kumu Ljubi što sam ga pominjao kao glavnog junaka kada sam ja prepričavao ovu storiju.

(tekst je objavljen na portalu www.nadlanu.com, u rubrici “lifestyle”, podrubrika “Dačine urbane legende”)