PR, PRESS, taksista i kaluđerica…

10 07 2010

Pošto danas svaki kafić ima osobu zaduženu za PR (primetili ste to, je l` da) da se malo pozabavimo tom pojavom na praktičan način.

Elem, kako se novinarstvo razvijalo, postajalo je sve provokativnije (ponekad i bez potrebe ali navika je navika, šta ćete). Zato su oni koji su bili pod stalnim udarom raznih provokativnih novinarskih pitanja morali da  odgovore na pravi način. I uradili su to – izmislili su posao PR menadžera (ili portparola ili glasnogovornika). Njegov (ili najčešće njen) zadatak je da, kao onaj vazdušni jastuk u kolima amortizuje udare novinara i usmeri ih na željenu stazu. Pri tom on (ili češće ona) moraju da budu ljubazni, kreativni i spremni na sve. Hajde da vidimo kakvo je sada stanje u medijskim komunikacijama pomoću priče u kojoj ćemo muškog junaka zamisliti kao novinara, a žensku učesnicu događaja kao PR menadžerku. Jeste li spremni da tako pratite priču? Idemo onda na nju.

U ovoj priči jedna kaluđerica ulazi u taksi, a tokom vožnje taksista sve vreme bulji u nju.

Ona ga upita zašto je tako gleda, a on joj odgovori:

-Hteo bih nešto da vas pitam, ali ne želim da vas uvredim!

-Sine moj, reče kaluđerica, ne možete da me uvredite. Kada je neko tako star kao ja i kada je toliko dugo kaluđerica, nema toga na svetu što već nije video i čuo. Sigurna sam, bilo šta da želite da me pitate, da to neću shvatiti kao uvredu.

-Onda da vam kažem: Znate, uvek sam sanjao o tome: ja, kaluđerica i znate ono, kako da kažem, oralno zadovoljstvo…

-Aha, na to će putnica, da vidimo šta tu može da se učini. Prvo: ne smete da budete u braku. Drugo: morate da budete katolik!

Taksista je bio oduševljen:

-Da, da, katolik sam i nisam oženjen!

-Dobro, onda skrenite u ovu malu ulicu…

U malenoj ulici kaluđerica je ispunila fantaziju dotičnog taksiste, i oni nastaviše vožnju.

U jednom momentu, taksista počne da plače.

-Dete moje, što plačete?

-Oprostite mi, sestro, zgrešio sam. Moram da priznam da sam vas lagao.

Ja sam Jevrejin i oženjen sam!

Na to je ”sestra” odgovorila:

-U redu je, nema veze, ja se zovem Kevin i krenuo sam na maskenbal!

Očigledno je da smo dobili efektnu priču. Možda ne baš onakvu kakvu smo očekivali na početku događaja, ali smo je dobili. A priča je ono što je najvažnije. Svi živimo za priče.

I očigledno je – priče ne bi bilo (takve kakva je) da se i novinari i PR menadžeri ne prave da jesu ono što u stvari nisu!

Sada, kada znamo zašto su takvi kakvi su, možda smo i malo spremniji da im oprostimo neke greške. A u biti, ako svaki razgovor između novinara i PR menadžera na medijima posmatramo kroz poređenje sa ovom pričom, sve će nam biti smešnije, malo više ćemo moći da uživamo u životu, a stepen manipulacije preko medija osetno će se smanjiti.

Jeste li spremni na to, da budemo malo koncentrisaniji dok pratimo medije, a ne samo da sve uzmemo zdravo za gotovo. Malo je teže, ali je uživancija neopisiva. Pitajte Kevina i taksistu, uostalom.