Specijalni srpski transferi (i ostali vidovi prelaženja)

8 09 2010

Ovo je mala analiza samo nekoliko od bezbroj zanimljivih srpskih transfera, prelazaka iz tima u tim i prelazaka u Srbiji uopšte. Sam termin prelazak u Srbiji ima nekoliko posebnih značenja. Najčešće pominjan u ovom veku je prelazak tipa tranzicije kojim pokušavaju da se objasne vremena u kojima ima sve više siromašnih, a oni koji su bogati postaju enormno bogati (a sve je to kao po zakonu i po „biznis pravdi“). Najpreciznije objašnjenje tranzicije nudi aforizam: Brak mi je u tranziciji. Žena me više ne voli, sad me toleriše.

Onih drugih prelazaka, kada neko pređe nekog i tek onda pređe u drugi tim, mnogo je više u Srbiji. Podsetićemo se nekoliko njih. Neću pominjati fudbalere i ostale sportiste, a da li je reč o nekoj vrsti sporta ocenite sami…

Koštunica je igrao za nekadašnje žuto-plave vicešampione Srbije, a onda je iznerviran što mu saigrači nisu dovoljno dodavali loptu, napravio svoj klub. Pre 10 godina proglašen je za evropskog igrača godine, a potom, želeći da po svaku cenu on bude najbolji strelac prvenstva, oterao je iz kluba sve one koji nisu loptu dodavali odmah i njemu. Klub je tako počeo da tavori u sredini tabele, a preti mu i borba za opstanak.

Čedu Jovanovića je kao mladog talenta kupio Vašington D.C. Junajted i potom ga pozajmio žuto-plavima, jednom od dva najjača tima u Srbiji. Nezadovoljan statusom u klubu i činjenicom da nije dobio kapitensku traku, osnovao je svoj FK Građanski, okupio kao navijače starije gospođe iz centra grada, devojke sklone idolopoklonstvu i momke koji smišljaju poluaforizme i sa svima njima u timu trguje za bodove sa favoritima u prvenstvu, a podmladak priprema sa nastupe u američkoj ligi.

Šešelj je centarfor koji je napravio najviše faulova u napadu i isfolirao najviše najstrožih kazni. Tako je izgledalo da igra na rezultat, ali je njegov cilj u stvari bio da što je moguće više drži loptu u nogama i da bude čuven po driblingu kao Miloš Šestić. Naravno, to je njegov tim koštalo mnogo bodova, posebno na evropskoj sceni. Igrao je za sebe ne bi li stalno bio u centru pažnje, ali, kada bi utakmicu prenosila televizija i samo tad, trudio se da igra atraktivno i za publiku tako da je postao cenjen kod onih koji su prenose gledali samo na TV-u.

Toma i Aca su novi napravili klub sa ambicijama da zaigra u Ligi šampiona, pa su pazarili više igrača od Mančester Sitija, a za manje para nego što zaradi baka Stamena petkom prodajući neslani sir na Kaleniću. Tajna je u tome što su svima koji su došli u njihov novi klub obećali da će stalno igrati i da neće sedeti na klupi. Problem je u tome što to znači da bi na teren morali da izvedu 180 igrača što je protiv pravila. Svi čekamo da počne plej of pa da vidimo ko će stvarno da zaigra kod njih dvojice.

„Šta misliš da pređemo u Partiju mačaka? Daće nam toliko love da ćemo zaboraviti šta je pasji život!“

Mlađan Dinkić je dugo bio bez kluba pa je sam sebe pozajmljivao timovima kojima je bio potreban vešt kosotolomac. Na kraju, sa prijateljima je osnovao prvi srpski profesionalni klub. Na treninzima je lomio noge svim igračima koji su bili bolje plaćeni od njega, a postao je poznat po svojim obećanjima navijačima pre utakmice: Pobedićemo ih sa 10:0. Posle utakmice bi tešio navijače: Izgubili smo sa 7:1, ali naš gol je bio toliko lep da vredi 10 njihovih, znači – u stvari je bilo 10:7 za nas! Takođe, poznat je i po svojim analizama: Možda i jesmo poslednji na tabeli, ali navijači ne smeju da zaborave da smo izveli više kornera od svih timova iz lige što dovoljno govori da smo najbolji.

Jedan od ovih „momaka“ je za male pare došao u FK DB, klub koji se specijalizovao za kratkoročno pozajmljivanje igrača svim dobrostojećim klubovima u Srbiji. Tako je on igrao za svakog ko je dobro platio. Poznat je po tome što je stalno visio u ofsajdu i vikao sudijama da su budale. Takođe, postao je poznat i po svojim izjavama: pre meča – zgazićemo ih i poniziti; posle meča – slučajno su nas pobedili, uostalom mi smo lepši, a ja sam najlepši! Nije mu nikad bilo važno da pobedi već da zadovolji ženski deo publike… ili ekipe.

Snežana Malović je iz omladinskog pogona žuto-plavih. Kao igrač posebno je zapažena po tome što se stalno žali na sudije, stalno diže ruku i insistira na tome da je aut za njenu ekipu, da je protivnik u ofsajdu i tako to. Takvim imidžom iritira sve osim svojih navijača.

Branko Pavlović je igrao za matični FK „Narod, napredak i pravda“, ali pošto taj klub nije imao para da plati takmičenje u I ligi svesrpskog zezanja, onda ga je pozjamljivao ekipama iz elitne lige, a na kraju čak i FK Vladi Srbije, tadašnjem aktuelnom šampionu. Pavlović je bio fantastičan strelac, ali su ga svi klubovi iz elitne lige vraćali u njegov matični klub jer je odbijao da folira penale, daje golove rukom i uopšte – igra nepošteno i protiv pravila. Njegov prelazak u nekog budućeg šampiona zemlje (koji će igrati fer-ple)j biće transfer decenije u Srbiji.

Sada kada se prisetimo i ostalih sličnih prelazaka ispada da je ovo prelazna zemlja, a period prelaženja trajni period kod nas.





Svi naši transferi nasušni…

7 09 2010

Iako je Ivan Ćurković stalno pred očima uprave Partizana, iako je poznatiji u svetskim fudbalskim krugovima od bilo kog našeg golmana, iako je u prošloj godini imao bezmalo isti broj timskih nastupa kao i Stojković, uprava crno-belih je kao branitelja „terenske rupe“ pozajmila mladu nadu Sportinga koja se svojevremeno hvalila da joj kroz vene i arterije teku crveni eritrociti i beli leukociti. I nastao je džumbus…

A ne bi trebalo jer živimo u transfer vremenima, pa još u zemlji koja je oduvek bila transfer država. I Vasović je svojevremeno šetao od Partizana do Zvezde i nazad i svašta se pričalo ali nije bilo totalnog džumbusa, i Divac je posle crno-bele imao i kratku crveno-belu fazu, Milko Đurovski je odlazak iz Zvezde u Partizan začinio velikim muzičkim hitom… Milan St. Protić je nastupao za više domaćih ekipa, kao i golman Janjuš, o transferima iz SPS-a u JUL nekad da i ne govorimo, Igor Milanović je plivao i za Partizan i za Mladost, Šefik je branio i za Srbiju i za Crnu Goru i za Srbiju i Crnu Goru, Goran Milić je napadao i za RTB i za HRT.

A i po svetu ima sličnih primera: Figo je igrao i za Barsu i za Real, Tevez i za Junajted i za Siti, Ibrahimović i za Inter i za Milan, Puškaš za Mađarsku pa za Španiju, Kurt Valdhajm za Nemačku, pa za Austriju pa za tim sveta (UN), i Ajnštajn je u jednom trenutku promenio tim, Če Gevara čak nekolicinu njih, ali je, to valja reći, svaki imao petokraku u grbu.

Transfer veka u Galatasaraju

Stojković je, kažu, pozajmljen. To nema nikakve veze sa onom blesavom emisijom „Menjam ženu“. Pitam se zar nije bolje reći gost-igrač nego pozjamljen igrač. Pozajmljen igrač, šta to u stvari znači? To je kao kada jedan robovlasnik kaže drugom: Evo ti moja dva roba da ti pomognu da završiš ambar, a ti mi posle dođeš trećinu prinosa u prve dve godine.

Pitam se da li je MMF uz parice mogao da nam pozajmi i nekog svog igrača za mesto npr. guvernera Narodne banke.

Inače, poslednjih dana prelaznog roka u gostima aktuelnom srpskom žuto-plavom prvaku (DS) koji želi da što pre zaigra u „evropskoj Ligi šampiona“  bila su dva odlična igrača iz inostranstva – Vestervele i Hejg. Učinilo se za čas da bi ova dva vezna igrača mogli da budu angažovani da pojačaju ambicije žuto-plavih (i kobajagi Srbije), ali izgleda da su pregovori za sada bili neuspešni.

No, da se vratimo Stojkoviću i njegovom transferu.

Ma koliko da se govori da sport nema veze sa politikom, stalno se uveravamo da je obrnuto. Iako niko nikad nije rekao (ali je možda mislio) da navijanje za neki klub nema veze sa ideologijom, iz ugla današnjice ne izgleda tako.

(tekst je objavljen na Radiju Tri iz Beograda, u rubrici „Beograd za poneti – rasprodaja grešnih misli“)